Pregled kolumni:
- Od čega zavisi kako ćeš provesti praznike?
- Da li ste spremni nešto da menjate?
- Velika LAŽ
- Sami sebi najbolje zakomplikujemo život
- Podsećanje na sopstveni „zatvor“
- Da li je proleće za sve krivo?
- Da li ako lepo mislimo lažemo sebe?
- Jeste li funkcionisali ili živeli?
- Kad dođe vreme, otkrićete ko ste
- Lako je komentarisati tuđe živote
- Da li ste VI srećni?
- Kako sam kreirala grad
- Budite pozitivni prvo prema sebi, pa onda prema drugima
- Kakvi smo prema sebi, takvu realnost i živimo
- Nisam sama jer – imam SEBE
- Dobro je… samo kad nije gore
- Tatine i mamine poslovice koje su nam obeležile život
- Šta želite da ponesete u 2018?
- Vaše misli o nekome govore o vama, a ne o njemu
- Pokloni sa emocijama
- Unutrašnje skrovište prekida negativni tok misli
- Mali koraci promena vode ka velikim
- Kad se uloge promene
- Ne postoji pogrešna odluka
- Zašto nam je teško da prihvatimo promene?
- Odmor je kada sreću nosite u sebi
- Vaša duša šapuće i doziva
- Sve se dešava najbolje za nas i kada ne ide po našem planu
- Nije poraz ne uspeti, već ne pokušati
- Nije život ono što se događa, već kako mi gledamo na to
- Svako ima svoje mesto odakle su krenuli strahovi
- Predaj teret koji ne možeš da nosiš ili – otpusti…
- Ne sudite da ne budete osuđeni
- Iskreno voleći nesavršenu sebe
- Ptice pevaju, mačke trče, ali mi kreiramo naš život
- Nezadovoljstvo nije naše prirodno stanje
- Kada nas iskreno vode srce i ljubav
- Ne propuštajte da uživate u sadašnjem trenutku – neće se vratiti
- Prihvatite svoju ne(savršenost)
- Kako da postenemo dobre PRIJATELJICE sa – svojim mislima
- Postanite najbolja verzija sebe – zbog sebe
- Otrese se prašina, popravi haljina i – idemo dalje
- Kad se oči susretnu
- Kako sam naučila da kažem NEĆU
- Ne reci NIKAD jer ne znaš šta donosi dan, a šta noć
- Menjajte sebe, niko drugi vam nije kriv
- MAMA JE MAMA i ne sme da ima mana
- Ko će vas voleti, ako ne volite same sebe
- Kakva vam je kafica – takav vam je stav prema sebi
- Dani kad se pakuju koferi prošlosti
Od čega zavisi kako ćemo provesti praznike?
Dobar dan,
Da vam šapnem 🙂
Evo, praznici su već stigli! Za mnoge ovo su dani radosti, veselja i divnih trenutaka. Međutim, postoji i velika većina koja u ovo vreme provodi svoje najteže dane.
Već od početka decembra hteli ili ne hteli upadnemo u prazničnu euforiju. Grad je okićen izlozi blješte i svi mediji obuku to novogodišnje ruho i novogodišnja groznica kreće. Prave se raznorazni planovi ali i nesvesno počinjemo da sumiramo prethodnu godinu. Stari film vrti se pred očima. Šta smo to planirali, a nismo uspeli? Dok se jedni raduju, drugi provode dane tuge, očaja, izneverenih očekivanja. Dok na televiziji, Fejsbuku i drugim medijima trube objave o postavljanju novih ciljeva, kako je Nova godina baš pravi trenutak za to, kako je to baš taj dan, mnogi doživljavaju svoj najveći burnout i pod velikim stresom čekaju da se sva ta pompa završi i prođe. Tada u to vreme nekako dođemo u pravo suočavanje sa sobom, svojim životom i svojom svakodnevnicom.
Od čega zavisi kako ćemo provesti praznike?
Zavisi od odnosa sa sobom. Da li smo zadovoljni sobom ili nismo? Da li poznajemo i prihvatamo sebe? Ako smo tu u nemiru, sa prihvatanjem svoje i svetle i tamne strane, stres je neminovan. Misli su nam rasute, rastrzani smo. I ako je sreća u malim stvarima i u ličnom osećaju, mi je nećemo osetiti jer sav sjaj spolja, tuđa radost i spoljašnje blještavilo samo će provocirati i ubadati one naše, lične dugmiće sopstvene nemoći i nezadovoljstva. Zbog neprihvatanja sopstvene situacije nećemo uspeti da se radujemo tuđoj sreći i uspehu sa svešću da ako su mogli i oni, moći ćemo i mi.
Najvažniji odnos u našem životu je odnos sa sobom. Sa sobom smo svake sekunde, svake minute, svakoga dana i od toga nam zavise svi drugi odnosi koji su najvažnija kategorija našeg života. Svaki dan nam je zastupljeno bar par odnosa. Razmislite!
Da biste imali, zavoleli i prihvatili sebe vi morate zagrliti i prihvatiti vašu malu devojčicu u vama, vašeg malog dečaka koji unutra plače povređen od sećanja. Ova MEDITACIJA, koju sam ja rado radila, u tome vam može pomoći. Uradite je i dozvolite sebi da vam praznici donesu mir, ljubav i obilje a ne budu dani kada su sećanja najjača, tuga najizraženija i usamljenost najintenzivnija.
Osamite se. Pustite laganu muziku i namestite se udobno. Zatvorite vaše divne oči i dišite, udahom na nos izdahom na usta. Osetite podlogu na kojoj sedite i uradite kratak čeking tela. Osetite svoje telo bez verifikovanja zašto je to tako. Zaboravite na prošlost. Zaboravite na budućnost. Budite ovde i sada jer ovo je vreme samo za vas. Zamislite da se nalazite na nekom divnom mestu. Možda ste nekada bili tu, a to može biti i divno mesto iz vaše mašte. Osetite mirise. Vidite boje. A sada vidite nju kako vam prilazi i staje ispred vas. Vaša mala devojčica. Pogledajte je celu i pogledajte je u oči. Kažite joj: „Dobrodošla!“ U njoj se nalaze sva sećanja u vašem životu, svi programi, sve emocije, sav bol, sva tuga, sva patnja. Kažite joj da ste je konačno našli i da vam je veoma drago što je tu. Kažite joj da vam je žao što je tako dugo niste videli i što je niste primetili i tražite joj da vam oprosti. Bez krivice i osude, vi ste sada tu. Zagrlite je nežno i sa ljubavlju i osetite i vi ljubav. Osetite u vašem srcu da je ovo najvažniji odnos na svetu. Vi više niste sami. Našli ste sebe. Vi ste zajedno i vi možete da rešite sve. Držeći se za ruke vi ćete sada zajedno, kroz izdah, otpustiti sve brige, probleme i sećanja. Ona vam više nisu potrebna. Vi ste sada zajedno tu. Razumete da nije lako otpustiti sve to ali vi to možete i želite. Vi osećate lakoću dok vas miluje sunčev zrak. Osetite vašu ljubav i povezanost uz obećanje da ste sad uvek tu i zahvalite se devojčici što je tu. Nežno i polako se pozdravite uz obećanje i nameru da ćete od sada biti MEKI PREMA UNUTRA, A ČVRSTI PREMA SPOLJA. Kada budete spremni, otvorite vaše divne oči.
Ovu isceljujuću meditaciju ja sam preuzela od divnih ljudi čije izvođenje možete naći na Youtubu a moju vođenu interptetaciju imate na mojoj stranici https://www.facebook.com/veseladomacica1111 gde ima jedan specijalan kutak http://bit.ly/svojaiostvarena samo za vas.
S’ ljubavlju samo vama
By Milena Marović
Da li ste spremni nešto da menjate?
Dobar dan <3
Da vam šapnem 🙂
Da li ste iscpljeni, nezadovoljni i bez životne radosti? Da li se osećate rastrzano između svega i svih i nikako ne uspevate naći tih čuvenih sat vremena za sebe? Da li ujutru ustajete sa uzdahom i težinom jer počinje još jedan isti dan? Da li lako praskate na obične sitnice misleći da vas niko ne čuje i ne razume? Da li ste nervozni, nemirni i razdražljivi? Da li se budite noću i nemate miran san? I… da li vam je udah (ako ste uopšte ikada obratili pažnju na njega) isprekidan i plitak? Ako je vaš odgovor bar na jedno od ovih pitanja DA, vreme je da zastanete i oslušnete. Unutrašnji alarm zvoni, telo opominje, ali vi ne čujete. Dani prolaze, meseci se nižu i evo polako i ova godina odlazi, a mi… a vi… pitate li se uopšte koliko još možete tako?
Možda se desi i da shvatite da je promena neophodna. Možda zaista spoznate da ne želite više tako, i taman kada odlučite da krenete, ispred vas se ispreči ono čuveno pitanje – KAKO?
Pa, drage moje, iz mog ličnog dugogodišnjeg iskustva iz oblasti ličnog rasta i razvoja, kao i iz iskustva mojih klijentkinja koje su postigle odlične rezultate, prvi i najvažniji korak jeste da preuzmete stopostotnu odgovornost za sopstveni život. Prva lekcija koja je možda i najteža je prihvatanje istine da je samo jedna osoba odgovorna za kvalitet vašeg života. To ste vi! Vi ste ta osoba! Kako vam se to čini? Možda će sada već neko odustati od daljeg čitanja kolumne, ali verujte – i ako tako bude, ovih reči će se setiti kada isproba sve izgovore i kada pokuša preko reda, misleći na lakši način, da nađe put. Verujte da znam i da sam probala, ali stalno stizala u sokak.
Preuzimanje stopostotne odgovornosti znači priznati sebi kako sam stvaraš sve u životu što ti se dešava. Da bi to mogli i sprovesti u delo potrebno je prestati žaliti se i kriviti druge. Osvrnite se malo sada na svoju svakodnevnicu i ljude i odnose koji su deo nje. Zapazite koliko se ko od vas samo u jednom danu žali na nekoga i koliko puta od drugih čujete: „Ali on je rekao! Ona je to uradila!“ Zapažate li da su to prazne priče, a ne konstruktivna rešenja. One možda donose trenutno olakšanje, ali ne pomažu i ne pokreću promenu jer uglavnom se za stvari koje jedino mi možemo da promenimo, žalimo pogrešnim osobama. Porodici se žalimo na okolnosti sa posla, a na poslu uglavnom idu žalbe o porodici. Zašto? Pa zato što je tako lakše i bezbednije. Ako biste šefu rekli da puno radite i da vam je mala plata, morali biste se suočiti sa njegovim odgovorom, a to bi pokrenulo akciju. Ako biste partneru rekli da se osećate usamljeno i zapostavljeno, značilo bi da želite čuti i njegovu stranu a možda za to niste spremni jer tada bi zaista morali i vi nešto da uradite. A da li ste zaista spremni nešto da menjate ili je lakše ovako? Promenu samo vi možete želeti i hteti jer vi ili stvarate ili dopuštate sve što vam se dešava. Zar nije bolje stvarati? Meni jeste.
Setite se ako ste negde u hodu zaboravili da ste vi Božanska kreacija došla na ovaj svet, divna baš takva kakvi jeste. Verujte u to! Verujte da zaslužujete da budete uspešni, zadovoljni i srećni i ne zaboravite da to zavisi samo od vas. Kao što niko umesto vas ne može da jede zdravu hranu, neguje vaše telo i vežba za vas, tako ne može ni ovo. Od vaše odluke, želje, vere i spremnosti da uložite energiju, vreme, istrajnost i strpljenje zavisi da li ćete stvoriti život kakav želite ili ćete pomirljivo dopustiti da vas reka nosi. Vi možete da STVARATE i vi to zaslužujete – ne oduzimajte sami sebi moć.
Ako vam je potrebna podrška, pomoć ili čašica razgovora dodjite, čekam vas na starom mestu https://www.facebook.com/veseladomacica1111 gde ima jedan specijalan kutak http://bit.ly/svojaiostvarena samo za vas.
S’ ljubavlju samo vama
By Milena Marović
Valika LAŽ
Dobar dan <3
Da vam šapnem 🙂
Pogledajte! Ima ih svuda oko vas! Možda ste i vi jedna od njih? Ja sam bila.
Samo obratite pažnju. Nalaze se svuda. Na ulicama, u komšijskim dvorištima, redovima u sampoposlugama, za kasama i šalterima, prodavnicama, pa čak i u parkovima i u ordinacijama, sređenim kancelarijama i na rukovodećim mestima. Možete ih možda razlikovati po kvalitetu čizama i torbe koju nose, marke auta koji voze ili po frizuri, ali ono što ih ne razdvaja, što ćete uočiti samo ako se udubite i ako dozvolite da vaša duša prepozna tu nit, je umrtvljen pogled, upalo lepo lice bez sjaja i izražaja, nervozni pokreti i stalna žurba sa konstantnim gledanjem u sat i telefonom u ruci, jer one su tu, dostupne uvek za sve i na usluzi svima. Pogotovo sebi najmilijima. Da. One veoma često imaju „sve“. Porodicu, posao, roditelje, prijatelje… Imaju one i bašte i cveće i sela i špajze pune zimnice. Videćete ih u gradskim kafićima, na pozorišnim predstavama i kulturološkim tribinama. One su sposobne, vredne, uviđajne i ispoštovaće sve. Sve, samo ne sebe – jer one nemaju sebe. U stalnoj trci da budu još bolje, negde uz put, rastrzane između posla i porodice, zatrpane faciklama, loncima i poklopcima, izgubile su se ako su se uopšte ikada i imale. Ja nisam IMALA SEBE. Da li ste vi?
Da li sada imate ili nemate taj bezizražajni pogled, umorno telo, unutrašnji nemir i nezadovoljstvo koje osećate u nedostatku životne radosti i pored svega i pored svih? Odgovorite iskreno sebi. Ako je potrebno, sedite i umirite se. Zatvorite oči. Udahnite par puta duboko na nos, a izdahnite na usta. Osetite svoje telo. Unutrašnjim vidom ga osvestite i napravite kratak “čeking” tela od glave sve do stopala. Ne verifikujte i analizirajte. Samo osetite i konstatujte. A onda sa pažnjom uđite u vaše srce. Srce jedne žene. Srce Vaše žene u vama. PITAJTE JE kako se oseća sada. Tu je ključ. Tu je rešenje. Tu je istina. Taj odgovor će vam reći sve i postati smernica kuda i kako dalje. Ako osetite tu prazninu, nezadovoljstvo i osećaj stegnutosti i usamljenosti i pored svega i pored svih je alarm koji poziva na promenu. Promenu koja je jedina konstanta i u koju je dobrovoljno mnogo lakše krenuti nego onda kada nas realnost pritera uza zid. Da li se vi plašite promene? Većina se plaši.
Na našim prostorima i u našem kolektivnom nesvesnom koje teče našim venama ukorenjena je jedna velika zabluda. Žena ako voli sebe je sebična. Ako posvećuje pažnju sebi, nije dobra majka. Ona nije dobra supruga. Ako je finansijski nezavisna, onda je ona najčešće sama. Ako je uspešna u karijeri, onda ona nema vremena za kuću i kao takva neće moći da stigne sve za svoje najmilije. A to našu ženu najviše boli. Toga se najviše plaši. Uradiće sve samo da ne ispadne i da joj oni ne kažu da nije dobra majka, ćerka ili supruga. Međutim to je VELIKA LAŽ. To su ograničavajuća uverenja i ne verujte im više. Promenite to. Vi to možete i vi to zaslužujete! Samo odlučite.
Prebacite pažnju sa sebi sličnih na one koje potajno gledate krišom a divite im se. Na one čiji sjaj oka primetite pri susretu i čiji bezbrižan smeh vas osvoji u prolazu, a odzvanja dugo u noći. Ako one mogu, možete i vi. Ako ne znate – naučite, potražite i dobićete, samo se pokrenite i zavolite se jer voleti sebe nije sebično. Ljubav je najuzvišenija i najpoželjnija ljudska emocija. To je energija srca i duše koja donosi ravnotežu, sklad i isceljenje, ali kada kreće od vas. Vi ste tada u razmeni, milosti, zdravlju i dobrobiti. Kada ljubav ne kreće od vas, kada je ne osećate prema samima sebi, onda ste u traženju spolja, formiranju očekivanja, egu, tvrdoglavosti i zavisnosti što prouzrokuje negativne emocije i vodi u nezadovoljstvo. Kao što verovatno i znate ono što dajete sebi možete dati i drugima i onoliko koliko volite sebe možete voleti i druge i to je prava razmena. Tada niste u zavisničkom traženju spolja jer spolja je samo ono što reflektujemo iznutra. Zato obrnite tok. Ja jesam a znam da možete i vi!
Ja vas čekam https://www.facebook.com/veseladomacica1111 na starom mestu gde ima jedan specijalan kutak http://bit.ly/svojaiostvarena samo za vas, gde se okupilo specijalno društvo spremno na promenu a dobrodošli ste i vi <3
S’ ljubavlju… samo vama…
By Milena Marović
Sami sebi najbolje zakomplikujemo život
Dobar dan
Da vam šapnem 🙂
Prikradu se. Dođu tako, redovno, svakog meseca, polako ali intenzivno, oni specifični dani u životu svake žene. Da li zbog ovih divnih, ranih pedesetih u kojima se sada nalazim ili zbog možda mesečeve eklipse, ne znam, ali sam ih baš intenzivno osetila. Podgrejali su mi misli, uzburkale emocije i nekako uspeli da me vrate u nepregledne hodnike sopstvene prošlosti. Lutajući tako tim mojim osvetljenim hodnicima, u prisustvu verne blage tuge i setnog osmeha naleteh u sećanjima na rečenicu moga Tate.
Ovo veliko T nije pravopisna greška. Nemojte se zbuniti. Ono je spomen ljubavi i granica zaboravu.
Moj Tata govorio je često: „Što čovek može sam sebi da iskomplikuje život – to drugi niko ne može da mu uradi!“ Ovo je obavezno izgovarao uz kiseli smešak. Veoma osvešten za svoje vreme i tada nam je pričao o moći misli, važnosti optimizma, položaju kreveta prema stranama sveta gde spavamo, moći istine, slobode, vere i sloge. Učio nas je da treba da budemo vredne, marljive, dobre, poslušne, odgovorne i ambiciozne. Da treba da završimo škole, zaposlimo se, udamo, rodimo decu. Sve nas je učio, doduše najbolje i najviše sopstvenim primerom. Verovatno su i vas vaši učili tako.
Međutim ono što nas nije naučio, a sada znam da ni on nije znao, je važnost toga kako se osećamo. Znam, jer da je znao ne bi ovu rečenicu izgovarao često i sebi sam komplikovao život. Dosta dugo sam ga komplikovala i ja sama sebi. Sve do momenta dok iskustvo nije počelo da boli i poznata prošlost pretila da postane predvidljiva budućnost.
Kada mi sami sebi „komplikujemo“ život? Onda kada radimo stvari protiv sebe. Protiv svojih osećanja. Kada živimo po normama i pravilima koja se od nas očekuju, podrazumevaju i nikako nas ne izdvajaju od kolektivno nesvesne celine.
Kako da znamo šta je protiv nas? Pa, po osećaju. On će nam pokazati da li smo u težini ili lakoći. Reći će nam da li neke stvari radimo zato što to želimo, moramo ili treba, ili zato što se to od nas očekuje ili zbog nekoga ili nečega, uvek prečeg i važnijeg od nas.
Zašto je to važno? Zato što je to prvi i osnovni korak otkrivanja nezadovoljstva i upoznavanja i suočavanja sa samim sobom.
Kako se ja osećam sada?
Kako se ja osećam u prisustvu ove osobe?
Kako se ja osećam u vezi „ ovoga“?
Važno je dobiti ove odgovore jer osećaj je BOŽANSKI deo nas. On je naša navigacija i kroz njega naša duša priča. A da li ga od buke naših misli i svega onoga što smo tokom života čuli i videli i formirali naša sećanja možemo čuti, na nama je. Na našim izborima, želji za promenom i sopstvenoj samoodgovornosti, jer mi jedino možemo biti odgovorni za sebe a ne za to kako se neko oseća u vezi nas. Doći do sopstvenog osećaja nije lako. Možda ćemo u sopstvenoj nemoći i strahu od promene pokušati i prevariti sebe i reći da nije to tako i da nije to tako strašno, možda ćemo… ali znajte da sve ćemo možda, samo sigurno nećemo uspeti pobeći jer potisnuta emocija je tu. Ona traži put. Ona ne miruje. Ona doziva. Ona unutra vri. Zato nemojte čekati da proključa jer onda je to promena silom a ne „milom“.
Ako vam je teško povezati se sa sobom i svojim osećanjima, što je veoma uobičajeno, i sebi priznati kako se osećate, onda pokušajte uraditi ovu VEŽBU. Postaće vam jasno sve.
Nađite vreme samo za sebe. Osamite se i pogasite sve proizvođače buke u vašoj prostoriji. Namestite se udobno. Udahnite nekoliko puta duboko, na nos, a izdahnite na usta. Pokušajte da se postavite u meta poziciju u odnosu na sebe. Sa strane posmatrajte sebe. Posmatrajte tu osobu u jednom svom danu od jutra do večeri. Polako. Neutralno. Šta radi? Kada ustaje? Gde ide? S’ kime se druži? Kakve izbore i akcije pravi i zbog čega? Da li plače? Koliko se smeje? S’ kim provodi većinu vremena i zašto? Da li ona u tom danu mora, treba ili želi? Posmatrajte i videćete. Zaključićete sve. Postići ćete jasnoću samo više nećete moći da se pravite da je ona nesvesna. Šta ćete sa njom vi ćete odlučiti, bar se nadam. Pišite kako vam ide. Ja vas čekam na starom mestu www.facebook.com/veseladomacica1111. Tamo ima jedan specijalan kutak samo za vas www.facebook.com/groups/281895349347513
S’ ljubavlju …. samo vama…
By Milena Marović
Podsećanje na sopstveni "zatvor"
Dobar dan
Da vam šapnem 🙂
Odveli su ga. U prostoru metar sa metar, sa dve strane ograđeno žicom, a druge dve betonskim zidom od cokla kuće i drvenom ogradom, živelo je četiri meseca štene terijera. Tamno braon, blago kovrdžave dlake, tužnih tamnih očiju. Na bilo čiji glas iz njegove domaćinske kuće ili iz naših susednih dvorišta javljalo se, nejako cvilelo, poskakivalo pokušavajući da nam kaže: „Ja sam tu! I ja postojim!“
Korak napred koji bi napravilo sprečavala je žica, a radost kada mu neko priđe zaustavljao je beton. Taj divni vragolasti terijer bio mi je velika tema prethodnih dana. Ne volim da vidim ni pticu u kavezu. Davno sam naučila i spoznala da spoljašnje okolnosti, ljudi ili događaji kada nas dotaknu unutra ili izazovu reakciju nije njihova već naša tema. Imamo pravo da se složimo ili ne složimo, odobrimo ili ne odobrimo, razumemo ili ne razumemo, prihvatimo ili ne prihvatimo, međutim ako nas unutra to dotakne i žacne burnije, onda je to zaista naša tema i treba videti šta se iza toga krije.
Ja sam shvatila. Divni terijer me je podsećao na vreme sopstvenog „zatvora“. Srce je šaputalo, duša opominjala, a telo htelo, ali je mentalni sklop sopstvenih DOZVOLA formirao žicu i postavljao beton.
Šta su dozvole? Ko nam ih formira a ko daje? Kome smo dozvolili da nam da dozvolu?
Pa dragi veseli/e moji, kako sam skoro pročitala i od srca se nasmejala, dozvole su budalaštine! Ne izdaje ih niko! Niko ih ne postavlja do sami sebi! Sami ih kreiramo!
Zato dozvoli sebi sada, baš danas, da ti dozvola ne treba! Dozvoli sebi da budeš ono ko jesi! Dozvoli sebi da voliš sebe ne misleći da je to sebično! Dozvoli sebi da odrasteš, da praviš sopstvene izbore i donosiš sopstvene odluke. Dozvoli sebi i da patiš, i da se smeješ, i raduješ, i tuguješ! Dozvoli i da te lik u ogledalu nervira i da ti se ne sviđa, ali i dozvoli da to promeniš. Dozvoli sebi i da kažeš „ne“ onda kada si zaista u skladu s tim i kada je protiv tvojih granica, ne plašeći se da ćete odbaciti i reći da nisi fin/a. Dozvoli sebi i da možeš da promeniš smer, a ne da se kriviš što nisi znala. Dozvoli sebi da pomogneš a i da potražiš pomoć jer nisi mogla sama. Dozvoli sebi i da misliš drugačije i da ne želiš kako se od tebe očekuje, bez straha da ćete manje voleti i da nisi dovoljno vredna. Dozvoli sebi da otvoriš srce i čuješ njegov glas jer jedino je to sloboda i sve drugo je laž, a ti to najbolje znaš. I zaista dozvoli sebi da ti više niko ništa ne dozvoljava do samo ti. I ne plaši se! Ako radiš ono što ne želiš samo da bi se dopala, bila vredna u očima drugih, opšte prihvatljiva, polako ali sigurno gradiš svoj kavez i postavljaš zid. Ne njima. Samoj sebi. A kavez guši i doći će vreme kada će žice morati da se slome, kao što znaš.
Zato ne čekaj, već dozvoli sebi odmah sada da budeš ona ko jesi. Ako ti ne ide lako, dođi na staro mesto www.facebook.com/veseladomacica1111 gde ima jedan specijalan kutak www.facebook.com/groups/281895349347513 gde te čekam. Čekam te da vidimo šta te sprečava da dozvoliš i kome i čemu si tu dozvolu dao. U mom slučaju su to bili ograničavajući podsvesni mehanizmi koje sam uspešno otkrila, a i promenila. Oni nisu zauvek nestali. Sada mi služe. Više me ne ograničavaju. Ponekad mi se potkradu, ali ih veoma brzo ulovim i dozvolim da budu tu. Onoliko koliko ja hoću, dok mi odgovara. Dobra vest je – ako sam to mogla ja da onda možete i vi.
Samo dozvolite!!!
Ps: I da ne zaboravim, veoma važno! Dozvoli sebi da i ti ne budeš ničija dozvola!
S’ ljubavlju… samo vama…
By Milena Marović
Da li je proleće za sve krivo?
Dobar dan
Da vam šapnem 🙂
Koliko puta vam se u toku ove nedelje desilo da ste u komunikaciji sa drugima, na obično pitanje:
– Kako si? Šta radiš? – čuli odgovor: – Ma, evo ništa. Skroz sam bezveze. Ubi me ovo vreme. Prava prolećna depresija. Nemam snage. Nemili mi se ništa!
Ili:
– Eeee, da ja ne živim u ovoj zemlji, mogao bih „to i to“, ili: – Ma, ja uopšte nemam vremena da se bavim sobom (a znate da vam među prvim sviđanjima vaše objave stiže njegov lajk).
Pokušajte da se setite koliko puta je to bilo i što je još važnije obratite pažnju da li vi to radite. Veoma je važno!
Svi mi, manje ili više, dođemo u životnu situaciju kada nečim nismo zadovoljni. To mogu biti finansije, posao, karijera, odnosi, prijatelji, sopstvena energija, porodica, roditelji… I to je zaista ok. Zaista je ok to primetiti. Konstatovati da je to tako. Nisam zadovoljna – sa tim i tim, i tačka. Međutim šta „nije ok“ ili još bolje rečeno – šta vas udaljava od trenutnog željenog zadovoljstva je ne primetiti ili ignorisati one osećaje u telu i emocije koje vas dozivaju. Recimo, ljuti ste, mrzovoljni, tužni, malaksali, bezvoljni, sa manjkom samopouzdanja, motivacije. Osećate se umorno i slabo i onda umesto da sebi postavite pitanja: „Zašto je to tako? Zašto se osećam tako?“, koja često umeju i da zabole, vi vrlo lepo sebi objasnite da je počelo proleće, ili već šta. A činjenica je da posle proleća dolazi leto i sunce više ne greje prijatno. Ono tada „peče“ – i opet nešto zbog toga nećete moći. Na jesen naravno pada kiša, a zimi sneg. I dok pocepate par stranica sa kućnog kalendara, stiglo je proleće opet. A vi? Da li se u međuvremenu osećate bolje?
Ja se kod ovakvih tema uvek setim priče jedne moje Vesele, koja je znala da se po povratku sa odmora žali kako je i tamo bila puno sama.
– On! On samo ode da pliva! Ode i ne zna da se vrati!
Kada se dobro ismejemo jer to tako buntovno i simpatično ispriča, upitamo je:
– Pa, zašto i ti ne odeš sa njim?
Ona kao iz topa odgovara:
– Pa, on je kriv. Nikad me nije naučio da plivam!
I eto… On je kriv! Država je nestabilna, roditelji me nisu podržali i razumeli. A šta se u međuvremenu dešava sa nama? Zašto nam se to nešto nije ostvarilo? Zašto nam to nije uspelo?
Ne kažem da nekada nije moguće da razloga bude i „spolja“, i da oni baš nikad ne utiču, i da mogu makar malo da uspore. Kažem samo da je veoma bitno otkriti pravi uzrok zašto je to tako. Važno je doći do odgovora da li prihvatate samoodgovornost da pustite svetlo u tamne hodnike svoje duše. Ova VEŽBA može mnogo da vam pomogne. Meni je pomogla!
Uzmite vremena za sebe i iskreno navedite šta ste to želeli da ostvarite, a niste. Napišite konkretne razloge zašto nije došlo do željene realizacije. Kada napišete, pogledajte da li su u tim razlozima zastupljena okrivljavanja drugih ili lični izgovori i opravdanja, u vidu nedostatka vremena, broja godina ili jednostavno nebitnosti realizacije. Ovu vežbu ne radite da biste dodatno otišli u okrivljavanje sebe, već da vidite kolika je vaša SAMOODGOVORNOST u sopstvenom životu. Vežbajte tako što zapažate koliko puta u toku jedne nedelje kažete nešto loše o drugima, žalite se na nešto ili nekog, ili čantrate i gunđate. Opažajte kakve misli i osećanja vam se tada javljaju i zapisujte. Važno je. Važno je jer ćete na taj način doći do spoznaje kolika je vaša samoodgovornost i koji podsvesni mehanizmi vas sprečavaju da ostvarite željeno. Ovo je veoma bitno jer jedino kada ih otkrijemo i osvestimo možemo i da ih promenimo.
Vežbajte i pišite… čekam vas na starom mestu www.facebook.com/veseladomacica1111 u kome postoji jedan specijalan kutak www.facebook.com/groups/281895349347513 gde ste od srca dobrodošli 🙂
I da… ne zaboravite da uživate u proleću koje je za mene najlepše godišnje doba.
Od vas zavisi u šta ćete gledati. Da li ćete guglati simtome prolećne depresije ili gledati u prelepi trešnjin cvet. Odluka je na vama!
S’ ljubavlju… samo vama…
By Milena Marović
Da li ako lepo mislimo lažemo sebe?
Dobar dan
Da vam šapnem 🙂
Prosečna osoba u toku jednog dana ima oko 70.000 misli. Svako od nas je svetionik sopstvenog života koji emituje talase određene snage i jačine, odnosno energiju određenog kvaliteta koja se stvara na osnovu misli koje imamo. Te misli stvaraju emociju, a mi tu emociju emitujemo u univerzum. Po zakonu da „slično privlači slično“ energije se vraćaju svom stvaraocu i na osnovu toga živimo svoju svakodnevnicu. Postoje izreke, odnosno zakoni:
„Slično privlači slično!“
„Kako zračiš – tako privlačiš!“
Ovo ste sigurno kao i ja čuli bar milion puta. Sa sigurnošću mogu da tvrdim da ćete na ovo reći: „Ja to znam!“ To je odlično, ali da li u vama zaista postoji svest šta je to zaista što znamo i da li to što znamo umemo da primenimo u svojoj svakodnevnici, jer od toga nam zavisi kako ostvarujemo svoje ciljeve i način života koji vodimo. Od toga zavisi šta kreiramo i kakve okolnosti privlačimo u svoju realnost. Da li vas ovo sada raduje ili rastužuje? Pre dosta godina kada sam zaista shvatila i razumela šta su misli i koliki značaj imaju na naš život, mene je obradovalo. Od tada sam se počela zaista baviti njima. Do tada, one su bez ikakvog reda i pravca tumarale po mojoj glavi, izazivale emocije niske vibracije poput strahova, brige, tuge i kontrolisale moju realnost i život kojim tada nisam bila zadovoljna. Pošto sam to silno želela promeniti uhvatila sam se u koštac sa svojim mislima. Moram vam priznati da je to bio ozbiljan posao. Ono što mi je veoma pomoglo sada ću podeliti sa vama od srca želeći da vam posluži. Prvo što sam počela da osveščujem je to kako se osećam. Koja je to emocija i gde je osećam u telu. Sledeći korak je bio zastati i otkriti koje misli stoje iza tog osećanja. Kada bih osvestila misli onda bih se pozabavila tim odakle su one sada došle. Odakle potiču, jer pored toga što mi imamo fizičko telo, mi imamo i mentalno telo. To je treći energetski nivo čoveka. U tom našem mentalnom telu pohranjene su, rađaju se i žive sve naše misli i ideje. Tu su i sve one misli koje su se pojavile u detinjstvu, koje smo preuzeli od svojih roditelja, učitelja, okoline, zajednice, kao i misli koje smo stekli na osnovu naših ličnih iskustava. Kada bih ustanovila odakle ta misao dolazi i zbog čega izaziva to osećanje onda bih je menjala, jer ona je nastala tamo nekad na osnovu nečega i sada uopšte ne mora značiti to isto. Mi nismo naše misli i ne treba im uvek verovati. U početku to nije bilo ni brzo ni lako ali je sa vežbom donosilo rezultate koji su mi bili veliki podstrek da nastavim dalje. Ponekad kada nisam imala vremena za detaljnu analizu, jednostavno kada bih „čula buku“ u svojoj glavi pažnju bih svesno prebacivala na disanje. Fokusirala bih se na duboki udah na nos, a izdah na usta nekoliko puta. To mi je pomagalo da zaustavim momentum negativnih misli, koje dolaze i lepe se jedna na drugu, i da pažnju svesno usmerim na nešto drugo. Tada sam se ponekad i znala pitati ono što me sad pitaju moji klijenti: „Da li ako lepo mislimo lažemo sebe?“ Odgovor koji sam spoznala a i svuda pročitala bio je NE. Više nam služi i lepše se osećamo ako ujutro kad se probudimo mislimo kako će nam biti divan dan i ako iz te energije pravimo korake, nego ako sa strahom izlazimo iz kuće plašeći se da ćemo na sledećoj raskrsnici stati na koru od banane i okliznuti se, jer nekad na tom mestu nas je poprskao auto koji je velikom brzinom prošao kroz baru. Šanse za oba ishoda su podjednake. Mi smo KREATORI. Na osnovu misli stvaramo emociju koju šaljemo u univerzum, koji nam kroz našu realnost odgovara. Zato zaista otkrijte kakve su vam misli. Da li vam služe? Da li su vam prijatelji ili neprijatelji i dođite da se družimo na staro mesto www.facebook.com/veseladomacica1111 u kome ima jedan specijalan kutak www.facebook.com/groups/281895349347513 🙂 S’ ljubavlju… samo vama…
By Milena Marović
Jeste li funkcionisali ili živeli
Dobar dan
Da vam šapnem 🙂
Odvojite pola sata samo za sebe. Isključite telefon. Sipajte omiljeni napitak u onu samo vašu specijalnu šolju. Pustite laganu tihu muziku. Namestite se udobno i zatvorite oči. Udahnite duboko tri puta na nos, a izdahnite na usta. Opustite se i osetite lagano celo vaše telo od stopala do vrha glave. Zatim polako u ritmu koji vam odgovara u vašem svetu iza zatvorenih očiju prizovite celu 2018. godinu. Pratite šta vam dolazi. Ne silite se već samo posmatrajte i opažajte. Koji su to doživljaji ili događaji? Šta je to što želite da pamtite i ispunjava vam srce, a šta želite da zaboravite. Na šta ste ponosni, a šta je to moglo još bolje. Koji su to ljudi koji su obeležili vaš život u proteklom periodu? Pustite da samo slike dolaze i prolaze i pratite senzacije u telu. Koja osećanja vam te slike bude? Samo pustite i posmatrajte da vam se film vaše 2018. godine odvija lagano. Ako se desi da vas nešto uznemiri slobodno pustite i suzu. Slobodno se i nasmešite ako nečije oči, osmeh ili susret iskoči pred vas. Samo dozvolite! Sve je dozvoljeno jer iza vaših zatvorenih očiju odvija se samo vaš film čiji se scenario više nikada ne može ponoviti, jer život nema reprizu a 2018. godina se ne može vratiti. Kada osetite da ste završili, polako otvorite oči, razmrdajte se i odgovorite sami sebi na pitanje: “Da li ste ove godine živeli ili funkcionisali?” Budite iskreni prema sebi. Priznajte sebi, ne morate nikome drugom ali dođite do odgovora. Ako Vam ne ide baš glatko onda postavite sledeće pitanje: “Da li bih volela/o da mi i sledeća godina bude kao ova?” Verujem da će vam odgovor odmah doći. Kakav je odgovor nije važno. Važno je šta ćete sa njim. Znate da je promena jedina konstanta i da je promeni sve podložno, ali ne znamo ili smo možda zaboravili da je naš vek trajanja u ovom životu ograničen. Ne zna niko koliko mu je još vremena ostalo, ali smo svi svesni da vreme curi. Polako ističe a vratiti se ne može. Zato je bitno ovo osvestiti i odlučiti kako želite provesti ostatak vašeg života na ovoj planeti. Šta želite raditi? Čime se baviti? Gde živeti? Kakve odnose imati i sa kime se ujutro buditi? Vaš život je samo vaš! Jedan jedini i to niko ne može umesto vas. Samo vi! Zato živite jer – ŽIVOT NIJE FUNKCIONISANJE! ŽIVOT JE ŽIVLJENJE! JA sada ŽIVIM! Zadovoljna sam sopstvenim filmom moje 2018. godine. Sada tačno znam gde želim više i bolje a sada znam i da mogu. To je sada tako, a tako nije bilo pre. Slobodno mogu reći da sam dugo funkcionisala rastrzana između porodice i posla i bezbroj obaveza zaboravljajući na sebe. Nisam znala da JA postojim i da nije sebično ako JA nešto želim. Unutrašnje nezadovoljstvo, usamljenost pored svih ljudi i ova vežba jednog prethodnog decembra bili su „klik“ da ne želim više tako. U prvom momentu nisam baš tačno znala šta želim ali jasna slika i osećanje koje ne želim bili su dovoljni da krenem i napravim korak. On je sa ove tačke gledišta bio nesiguran i mali ali dovoljan i značajan da od njega sagradim ovaj moj divan sadašnji put. Zato, ne plašite se i ne obeshrabrujte ako vas vaš um zatrpa sa bezbroj pitanja. Spustite se u srce. Jasno recite šta ne želite i krenite. Napravite korak. Sve je moguće i zaista tačno da kada je „učenik spreman, učitelj se pojavi.“ Verujte! Maštajte i želite! Pretvorite želje u ciljeve i živite vaš film prvo u vašoj glavi i srcu. Kada ga uspešno odigrate tamo, onda možete i na javi. Živite a ne funkcionišite i pišite na www.facebook.com/veseladomacica1111. Čekam vas uskoro sa interesantnim novostima. S’ ljubavlju… samo vama…
By Milena Marović
Kad dođe vreme otkrićete ko ste
Dobar dan…
Da vam šapnem 🙂
Duboki mir i povezanost sa prirodom i svim onim što nas okružuje koji osetim koračajući prelepim stazama gradskog parka narušio je glas: „Tebi uvek nešto smeta! Baš si osetljiva! Ti samo plačeš!“
Nekoliko devojčica je protrčalo pored mene vodeći bučnu konverzaciju, podižući opalo lišće sa zemlje a sa njim i moja sećanja… Kao na velikoj pozornici u mojim mislima počele su da se nižu slike iz ranijeg perioda mog života kada na pitanja što nisam kao „oni“ i što sam drugačija od drugih, nisam znala odgovor. “Ti si osetljiva! Zašto sve primaš k’ srcu? Ti samo plačeš!“, upućivano mi je od najranijeg detinjstva počevši od roditelja, pa kasnije i od bliže a i šire okoline.
Oni nisu grešili. JA SAM OSETLJIVA! Svoj ogrtač osetljivosti teško sam nosila na nejakim plećima provodeći dane i sate razmatrajući situacije, pitajući se da li sam mogla reagovati drugačije. Svašta je mene pogađalo. I ono što me se lično ticalo a i u vezi drugih. Posebnu osetljivost bih osećala kada bih primetila da neko pati zbog nečeg, bilo da su u pitanju ljudi, biljke ili životinje. More suza sam izlila zbog patnje maca kada ih dohvate ogromni psi. Pitanje zašto neko mora da pati oduzelo mi je puno vremena. Pogađao me je i nečiji povišen ton. Smetala mi je buka. Na jaku svetlost su mi suzile oči, a skoro uvek mi je bilo bar malo više zima od drugih. Uvek sam osećala raspoloženja ljudi i razna njihova „preslikavanja“ u meni a da o tome ne moraju ništa da mi kažu. Sanjala sam snove koji su se neretko i dešavali u stvarnosti i tihom jezom tela osećala nemile stvari vezane za bliske ljude, koje su se nešto kasnije i pojavljivale u stvarnosti. Odavno su mi prošlost crne hronike novina, filmovi puni nasilja a i takozvane istinite emisije pune ljudske tuge, jer posle nečeg takvog trebalo mi je i par sati da povratim unutrašnji mir i normalno nastavim dalje. A dalje sam nastavljala trudeći se silom prikriti svoju osetljivost jer ona ipak nije bila opšteprihvatljiva. I bilo mi je teško, pogotovo onda kada telo posustane, a suza izda i mekano samo sklizne iz oka. Ovako mi je bilo jako dugo, sve do momenta dok nisam upoznala ženu koja je i sama takva i kroz čiji program koji i danas pohađam nisam shvatila da ja nemam manu. JA imam DAR. JA SAM HIPERSENZIBILNA OSOBA. Otkrila sam i pročitala da od ukupne populacije ovakvih ljudi ima dvadeset posto. Oni mogu biti kao ja,mogu biti hipersenzitivni ili pak skener ličnosti. Često, kao i kod mene, kod dosta takvih ljudi „drugačijih od drugih“ mogu biti zastupljena i sva tri tipa. I to nije ništa strašno. Ti ljudi samo imaju drugačiju biološku razliku u svom nervnom sistemu pri čemu se kod njih dublje i temeljnije obrađuju veće količine spoljašnjih i unutrašnjih nadražaja. Ovo saznanje me je prosvetlilo i donelo lakoću, i čak sam sebi s ponosom rekla: „DA. TO SAM JA!“ Hipersenzibilni ljudi jesu osetljivi ali su i saosećajni, intuitivni, veoma dobro primećuju detalje. Kreativni su. Veoma su odgovorni i pouzdani, i kada dođe vreme devojčica s početka moje priče će to otkriti kao što sam sada ja. Kakvi ste vi? Da li ste se možda negde pronašli u ovoj mojoj priči ili imate nekog bliskog, možda dete, koga u ovome možete prepoznati? Iz sopstvenog iskustva znam da bi mu značilo da mu pomognete ili da ga bolje razumete jer sa onim „ti si osetljiv“, iz nerazumevanja, oduzimamo mu snagu i moć i sečemo krila kako bi slobodno i bez opterećenja odleteli iz gnezda i otišli u svet. Pišite na www.facebook.com/veseladomacica1111 čekam vas … a ako želite mogu da vam pomognem da svoju različitost ne doživljavate kao manu, već je prihvatite kao dar, kako bi sopstveni ogrtač nosili lakše. S’ ljubavlju… samo vama…
By Milena Marović
Lako je komentarisati tuđe živote
Dobar dan vesele/i moje
Da vam šapnem…
„U jutra rana nose me senke minulih dana, kao u magli, kao u snu…“
Obuzela me ova melodija. Znate ono kad vam se iznenada uvuče u glavu i zapeva iz vas. Često i ne znam zašto se pojavi ali se ponekad vrti ceo dan i budi onu neku iskonsku radost u meni. Jutros su me probudile komšijske mace. Probudio me njihov ljubavni zov. Preslatke su. Dozivaju se. Pare se i stvaraju novo potomstvo. Priroda je to tako divno sve regulisala. Iako je bilo veoma rano, nisam se ljutila. Kako bih? Pri pomisli na njih čak se i nasmejem. U mom komšiluku ima dosta maca. Mislim da ih u par kuća ima čak dvadesetak. Moje drage komšije ih vole, maze i paze i beskrajno uživaju u razmeni te bezuslovne ljubavi. Imamo takođe tu kod nas i par kuca. Isto veoma velika ljubav. Vlasnici ih vole i one njih. Ponekad imam vremena da uživam u tom potajnom tihom ratu koji vode kuce i mace. Njihovom izazivanju, čačkanju i demonstraciji sile ali kroz zatvorenu kapiju. Kad bi se kapije otvorile tu bi već bilo svašta i skroz druga priča.
Divna mi je ulica i moj komšiluk. Veoma sam zahvalna tim dragim ljudima koji su tu svako u svom svetu i sa svojim bitkama a opet kad zatreba, svi smo tu. Svi za jednog – jedan za sve. Znate, mi se i šalimo na račun te iskrene komšijske brige koju i vi sigurno imate. Imamo kao, svako svoju svesku, u koju pišemo kad je ko došao, otišao, šta je proneo. Pa kakav je to komšiluk ako ne brine o takvim stvarima ;).
Danas je to sve malo drugačije nego pre. Ljudi su se ipak povukli u svoje mikro svetove. Okupirani svojom svakodnevnicom i nemaju puno vremena za druženje. Pre, pre je to bilo drugačije. Sećam se svog detinjstva. Žene nisu toliko radile po preduzećima i slobodno vreme je trebalo utrošiti.
Sećam se da nije bilo subote a da me ne probudi glas roditelja i komšija iz dnevne sobe koji su se skupili da na jutarnjoj kafici razmene po koju. Onu dobronamernu čašicu razgovora o situaciji na poslu, deci i daljim planovima. U tom mom komšiluku detinjstva, čije mirise i danas nosim, imali smo i par starijih žena. Žena koje nisu išle u školu, nisu radile i koje su stvarno i zaista brinule o nama svima i svemu. Tada to baš i nisam razumevala kao sad. Potajno me nerviralo kad ta naša draga posle treće popijene kafe negde, završi i kod nas. Nerviralo me kad počne da iznosi te skupljene novosti onako spontano, čista srca. Često sam govorila mami: „Ona će da ode dalje sad i da priča šta ima novo kod nas.“ Mama se smešila i govorila: „Pusti dete. Šta fali ? Znaš da živi sama, da ne radi. Kako ona drugačije da utroši dan. Nije išla u školu, ne može ni da čita.“ Možda je mama i bila u pravu. Pored te prostodušne nane imali smo i jednu stariju komšinicu koja je bila dosta „direktnija“. Ona je znala da zbog nesanice, valjda od visokog pritiska, prati kad se mi omladina iz ulice vraćamo kući. Pomno se trudila da prati kad ko dođe i ko koga doveze i u koliko sati. Znala je čak i da se ujutro, kad krenem u školu, pojavi na česmi sa molbom da joj uvučem konac u iglu, jer zna da ću tad proći. Volela je ona nekad i da zađe dublje u tuđe stvari. Komentarisala je ko s’ kim pije kafu nasamo i da stvori čitave afere, a o svojima je govorila uvek sve najbolje. Znala je i da kaže za svoga sina – on to ne bi nikad.
Ali kao što stara poslovica kaže: „NIKAD NE RECI NIKAD“
Ne reci jer ne znaš šta nosi dan a šta noć. Ne znaš kako ćeš reagovati kad data situacija zakuca na tvoja vrata. Lako je komentarisati tuđe živote. Donositi mišljenja, sudove i zaključke. Lako je kada si ti u tuđim cipelama. Lako kada gaziš tuđe korake. Šta se dešava kada dobiješ svoj žulj? Zaboli sigurno i više nego što smo i pomislili da može. Tada na osuđivanu situaciju drugačije reagujemo. Nalazimo opravdanja.
ŽIVOT TEŽI RAVNOTEŽI i ono NIKAD se često pretvori u NEKAD. To nikad tako lepo dobijemo servirano na tacni i moramo da ga svarimo iako nam se ne sviđa.
Moja draga direktna komšinica dobila je svoju porciju. Da li je naučila iz toga nešto ne znam. Rado je vidim kad dođem u stari kraj. Nasmešim se i ako sam nekad mami morala po sat-dva objašnjavati da me kući vratio drugaricin otac po dogovoru i da je ona pogrešila boju auta :).
Kroz te neke situacije iz detinjstva imala sam dobre primere uostalom kao i svi mi. Dešavalo se da i ja dobijem packe NIKAD u NEKAD, ali se zaista trudim da ne donosim sudove. Život me naučio. Iako je nešto neprimereno po mojim kodeksima pokušam da ne osudim i sagledam iz više uglova. Ko sam ja da procenim težinu nečijih suza ili lakoću nečijeg smeha. Znamo da batine na tuđoj koži ne bole a na svojoj itekako. Drage komšinice se takođe setim kada me privuče zvuk auta iz ulice pa moram da virnem kroz prozor onako krišom iz prikrajka. Pa moram da zapišem u svesku… kako da se našalimo drugačije na komšijskom skupu.
Kako ste vi? Šta radite ? Da li vas je nikad odvelo u nekad? I priznajte mi među nama, virkate li iza zavese iz prikrajka :)?
Pišite… čekam vas na www.facebook.com/veseladomacica1111, razmenićemo recepte za sopstvenu sreću :).
By Milena Marović
Da li ste VI srećni?
Dobar dan…
Da vam šapnem 🙂
Čula sam, naučila, a sada iskustveno i spoznala…
BUDUĆNOST OSTAVLJA TRAGOVE!
Meni je moja ostavila davno, pre nekih čini mi se osam godina, samo tadašnja visina moje svesti to nije mogla prepoznati. Moje dve Vesele i ja primenile smo naučenu lekciju od svojih divnih supruga i shvatile važnost odvojenog vremena samo za sebe. Krenule smo u višesatno popodnevno druženje posvećene same sebi. Srećne što ćemo tih par sati pobeći od onih mojih često spominjanih „lonaca i poklopaca“ uputile smo se u gradsku kafanu gde se služio najbolji roštilj. Jelo se, nazdravljalo i čavrljalo o svim onim bitnim i nebitnim ženskim temama, životnim situacijama i izazovima svakodnevnice. Bavile smo se mi tu svim i svačim, svaka različita i posebna na svoj način ali međusobno povezana iskrenošću, empatijom i onom dubinskom podrškom ženskog srca. Vreme nam je brzo prolazilo tako da je posle šetnje ostalo još samo toliko da možemo pojesti i desert. Još danas se sećam zalogaja ukusnog suflea (kombinacija tople čokolade i sladoleda), njenog izraza lica i glasa kada je pitala nas dve: „DA LI STE SREĆNE?“ Juuu!!! Šta joj bi!? Svašta! Da li smo srećne? Odakle sad izvuče to pitanje? Srećne!? Pa kako nismo?! Zašto ne bismo bile srećne? Kretosmo mi tu da nabrajamo redom krovove nad glavom, poslove, bračne statuse, dečije petice, osvojene medalje, uspele ajvare, plaćene račune. Ređale smo, nizale spiskove i stavke, sada znam, sve više se udaljavajući od odgovora i suštine postavljenog pitanja. Gledala nas je i ćutala dopuštajući da se zdušno hrabrimo i bodrimo, opravdavajući valjda prvo sebi, osećaj sopstvene sreće. Prećutnim blagim smeškom, koji i danas kod nje volim, čestitala nam je na našoj sreći i najavila današnji razlaz zanimljivog trija. Trag budućnosti toga dana nisam prepoznala. Nisam bila spremna. On je usledio nekih par godina kasnije, kada je taj unutrašnji zov postao toliko jak da ga više nisam mogla ignorisati. Suočila sam se i sama sebi u ogledalu postavila pitanje: „Da li sam srećna?“ Nije uopšte bilo lako. U ogledalu nema laži i nema prevare. Ne pomaže ni pravdanje. Sjaj oka i titraj usne reaguju po savršenom osećaju sopstvenog srca koje može obmanuti sve, samo ne nas. Mene moje nije. Dobila sam odgovor. „IMAM SVE A NISAM SREĆNA!“ Hej! Priznala sam sebi. Zabolelo je baš… ali drage Vesele/i bilo je tako oslobađajuće. Spoznaja i iskreno priznanje da nisam srećna donela mi je u život neku radost i otvorila neke nove vidike. Najvažnije od svega donela mi je MENE, tu moju divnu unutrašnju, iskrenu i uplašenu JA od koje sam se dugo veoma vešto skrivala. Od tog momenta više nije bilo bežanja. To zaista više nisam ni htela jer nije vodilo ničemu, a kamoli postizanju sopstvene sreće. Od tada JA i ta moja unutrašnja JA, ogoljene i iskrene svakodnevno krstarimo, osvajajući i najviše vrhove sopstvenog srca. Znam da nema vrha koji ne možemo zajedno osvojiti, ni prepreke koju ne možemo rešiti jer nas dve smo sada jedno. Neraskidiv savez koji jasno sebi sme da prizna kako se oseća. Verujte bez tog priznanja i istine nema ništa… samo dosadna vožnja po tunelima sopstvenog lavirinta. Kada sebi priznamo kako se osećamo tek tada možemo to i da promenimo. Tek tada odgovorno uzimamo svoj život u svoje ruke i oslobođeni možemo napred. Tada se više ne krijemo iza uspeha drugih i bliskih, koji su naravno važni ali ne primarni u osećaju suštinske sopstvene sreće. Meni lično dugo vremena je trebalo da sebi priznam i kažem kako se osećam. Dugo vremena nisam ni bila svesna koliko je to važno. Vaspitanje, kolektivno nesvesno, šta će „drugi“ reći, stečena uverenja i još što šta je bilo važnije od toga kako je meni, pa zato i pored svega i dosta ostvarenih uloga ja nisam bila srećna. O sreći se uvek i pisalo i polemisalo i tumačena je na razne načine ALI to meni ne znači. Meni je sada jedino važan i merodavan osećaj sopstvene sreće i zahvalna sam na spoznaji koju mogu preneti i mojoj deci i vama svima da jedina svakodnevna sopstvena himna bude: „JA SE OSEĆAM…“ Odatle sve kreće i tu se sve završava. To je kamen temeljac kule što se zove život. Da li ste VI srećni? Da li u dnevni smiraj, kada svi odu a vi ostanete sami smete sebi iskreno i iz srca reći i priznati: „ Ja se osećem tako i tako…“. Da li možete stati pred ogledalo i jasno i glasno reći: „Ja se osećam…“ Pišite… čekam vas www.facebook.com/veseladomacica1111 razmenićemo recepte za sopstvenu sreću :).
By Milena Marović
Kako sam kreirala grad
Dobar dan 🙂
Da vam šapnem…
Posadila sam ih već odavno. Male, divne, nežne i krhke – viseće, crvene, retke muškatle. Ponovo su zauzele svoje mesto i postale kraljice mojih prozora. Svako jutro prećutno se pozdravimo, toplim zahvalnim pogledom pomilujemo i nošene tom divnom energijom krenemo u novi dan. Lepi su i moji Ledenjaci i Nevestin veo. Čaroban je i Klematis i ruže Stablašice kao i stidljiva Kadifica ali ne baš kao one. One su posebne. Prave misice mog ograđenog dela sveta.
Razmišljala sam puno o tome zašto je to tako jer moji ukućani ne dele moje mišljenje i opet došla do zaključka da je sve prosto i jednostavno, kao i u životu. Sve je samo do nas. Do pogleda i našeg ličnog doživljaja na bilo šta jer je sve energija.
Vesela domaćicaONO ŠTO HRANIMO TO I RASTE!
ONO OD ČEGA BEŽIMO, TO NAS STIŽE!
Mi biramo i imamo moć. Često smo toga nesvesni jer zavarani tragom svojih misli izgubimo kompas gde nam je fokus. Na željenom ili na neželjenom. Divno je želeti. Svi ljudi ovoga sveta nešto žele. I oni koji su situirani i oni koji to nisu. I obrazovani i neobrazovani. I zdravi i bolesni. Svi uglavnom, osim malog procenta koji je osvestio moć sadašnjeg trenutka i zahvalnosti, streme za tamo još nečim koje baš kada ostvare, baš tada će biti srećni i to će eto ispuniti trenutnu prazninu koja baš eto od toga zavisi. I tako život teče nošen iluzijom ljudskog uma da „samo baš to fali“.
A zašto fali kada smo mi kreatori? Zato što raste sve ono na čemu je naš fokus, pažnja i energija.
FOKUS – jedna moćna magična reč koja je okosnica Zakona privlačenja koji, ponoviću još milion puta, radi svake sekunde, obraćali mi na njega pažnju ili ne. Jedno moje lično, banalno iskustvo sa fokusom iz svakodnevnice desilo se pre par godina baš sa mojim lepim muškatlama. Još uvek sam tada bila sakupljač znanja ovog moćnog Zakona misleći da je lakše nego što izgleda. Muškatle su rasle, cvetale i svojom lepotom privlačile poglede mojih dragih komšinica. Zaustavljale su me i pitale: „ Ma šta im to radiš kada su takve?“ Ja sam se smešila i uživala jer obožavam komplimente i pohvale (moj veeelikiii proces koji sam tek kasnije osvestila), a moje lepotice su se šepurile tako da su već krajem jula padale i više od metar ispod saksije. I sve je to bilo lepo dok me jednog ranog jutra vredna komšinica nije zapitala: „Joj, draga kakve su ti lepe! Šta ćeš samo ako padne grad?“ Grad. Kakav grad? Što bi grad uopšte padao pogotovo po mojim muškatlama. Svašta! Odagnah ja to nekako i nastavih dalje. Međutim… već sledećeg jutra moj pogled na njih, dok sam čupkala precvetale krajeve, odavao je strah. Šta stvarno ako padne? Kako ih zaštititi? Ne, ne – velike su, ne mogu ih pomerati. Ako padne grad stvarno će ih polomiti. Emocije straha i nelagode opominjale su me da ne kreiram dobro ali… zebnja je bila jača od slabašnih misli da grada uopšte neće biti ili bar da će biti sitan ili bar da će se oblak izručiti dva metra pored :)… Polako i sigurno sam iz dana u dan kreirala i 2. avgusta tog leta prizvala takav grad koji je ostao zapamćen u našem kraju, a moje muškatle desetkovao skroz. Nadam se da razumete da malo karikiram i dajem sebi malo veću moć, ali sve iz želje da vam na prostom primeru pokažem kako to radi i kako sam se ja lično uverila u to. Imam još ličnih primera i neuspešnog kreiranja, ali sve manje jer vežbam. Pratim emocije koje nam nepogrešivo govore kojim pravcem smo se uputili putem željenog ili neželjenog. Nije teško razumeti da danas živimo ono što smo kreirali juče. Zato ako vam se nešto ne sviđa u vašoj realnosti, zastanite i osvestite vaše misli, osetite emocije i vidite gde vam je fokus. Nije lako, ali vredi jer vi birate i imate moć kakvo jutro će da vam svane. Ja upravo kreiram moje radujući se susretu sa dragim ljudima na jednom divnom seminaru koji mi je, mogu slobodno reći, promenio dosadašnji život. Kako ste vi? Kako kreirate? Pišite na www.facebook.com/veseladomacica1111, nestrpljivo vas čekam vredno dalje testirajući stečena znanja.
By Milena Marović
Biti pozitivni prema sebi, a onda prema drugima
Dobar dan 🙂
Da vam šapnem…
I Vesela Domaćica ponekad bude tužna. Ne znam da li ste vi primetili da me malo duže nije bilo, ali ja jesam. Uvek primetim kada odlutam od sebe i kada se povučem u sopstvene tišine. To su oni dani kada naizgled sve funkcioniše po ustaljenom redu, obaveze se nižu i ispunjavam ih. Dani se smenjuju ali nedostaje onaj osećaj lakoće i poleta. Telom zavlada neka težina, pokreti se uspore a fina kuglica u stomaku u predelu solarnog pleksusa počne da se vrti i kruži prouzrokujući mučninu, nepogrešivo mi dajući do znanja da nisam u skladu. Ja stvarno sa tim nemam više veliki izazov. Naučila sam da pratim sopstvene osećaje i jasne signale tela koji svakom od nas šalju nepogrešive poruke. Primim ih. Prigrlim, nekad odmah, nekad malo kasnije osvestim, pa ih menjanjem fokusa promenim i već za par dana sam opet ona „stara“.
Međutim, ono što želim ovom prilikom sa vama da podelim je reakcija ljudi iz moje okoline koji primete širinu mog osmeha ili visinu tona kada im nešto nervozno saopštim. Tada krene: „E, e budi pozitivna! Šta je sad? Pa ti si pozitivna! Pa, eto vidiš koliko ti radiš na sebi i koliko si novca uložila u seminare, a tako. Pa zamisli kako je onda meni, a ti tako pozitivna nerviraš se. Eto vidiš!“
Tako zaista sav moj fini pozitivizam dođe na test. Šta im reći? Kako im fino iz uloge neutralnog posmatrača saopštiti da su malo pobrkali lončiće i pomešali kockice a da pri tom ne izgube volju da i oni postanu pozitivni kao i ja :).
Danas je na svu sreću nastupilo „New Age“ doba kada na svakom koraku i u svim medijima svakodnevno pljušte saveti kako postati, ostati i biti pozitivan. To je divno ali dovodi do raznoraznih zabluda. Biti pozitivan ne znači biti u stalnom stanju nirvane, samo se „kezeći“ na sve i svašta, lepršavo svakodnevno lelujajući. Biti pozitivan ne znači biti otupeo od osećaja tuge, besa, nezadovoljstva. Postati i ostati pozitivan ne znači nikada više u životu ne susresti se sa lakšim ili težim problemom ili izazovom, živeći u staklenoj kugli lišeni svakog drugog osećanja sem sreće i blaženstva. Pozitivna osoba sme da se naljuti. Sme da vikne, da bude nervozna, pa čak i besna. Sme da sedne i da se dobro isplače i čak posvađa ako „mora“, pa i da uvredi. Takođe, može i sme i da padne, samo što se tad pozitivizam ogleda u načinu i brzini kako će da otrese prašinu, ustane i zaceli ogrebotinu ako je ima. A ogrebotine ima svako i svako ima neki svoj d-mol, kao i naš Đole Balašević, koji kaže:
„…uhvati me čvrsto i ne popušta… lud je za tišinom, to ne propušta, vodi me u svoj plavičasti dol.“
Kada dodirnemo ivice i obrise „plavičastog dola“ na snagu stupa jačina, snaga i svesnost našeg pozitivizma. Koliko smo u tim stanjima niske vibracije sposobni osvestiti stanja u kojima se nalazimo i priznati sebi svoje slabosti. Ako se posvađamo, koliko možemo ući u cipele druge osobe i razumeti je a pri tom dozvoliti sebi da se ne slažemo sa njom. Koliko možemo iskazati bes, tugu i nezadovoljstvo a svesno spoznati i osvestiti njihovo poreklo kako bi u nekoj sledećoj situaciji, reakciju mogli preduprediti.
Pa tako dragi i drage moje, slobodno i iskreno budite pozitivne prvo prema sebi, pa tek onda prema drugima jer život, ispit lažnog pozitivizma brzo postavi pred nas. Plačite ako vam se zaplače ali sa verom da će biti bolje. Posvađajte se ako se to dotiče vašeg integriteta ali sa dozvolom da ne moraju svi da misle kao vi. Budite nervozni i ljuti ako ne ide sve po planu ali sa odgovornošću da je možda nešto i do vas. Recite svesno drugima direktno šta mislite ako nije nešto sa vama u skladu, ne skrivajući se iza tuđih leđa, ali svesni posledica da se to nekome ne mora svideti. Slobodno iskažite jasno svoje emocije jer one kad-tad nađu svoj put… i pišite na www.facebook.com/veseladomacica1111… Javite kako ste… ja sam tu <3 ploveći svojim morem.
By Milena Marović
Kakvi smo prema sebi - takvu realnost živimo
Dobar dan 🙂
Da vam šapnem …
Da li ste razmišljali, kada bi vam neko postavio pitanje: „Ko je najvažnija osoba u vašem životu“, šta biste odgovorili? I ja sam kao i velika većina, tokom dugog niza godina ređala spiskove drugih, naravno krenuvši od rođene dece, roditelja, supruga, često brinući koga staviti na koje mesto, da nečiji značaj ne omalovažim. U tim godinama sopstvenu važnost u sopstvenom životu nisam videla i prepoznavala značaj te spoznaje. To se nekako podrazumevalo. Pa, ja sam ja. Takva sam – kakva sam, i šta je tu uostalom nešto i previše bitno? Međutim drage vesele/i moje, vremenom pročitavši brdo knjiga, slušajući hiljade videa i višesatnog boravka na seminarima izvukla sam esenciju
ONO ŠTO SMO I KAKVI SMO PREMA SEBI – TAKVA NAM JE I REALNOST KOJU ŽIVIMO!
Takvi su nam odnosi. Takav nam je bankovni račun. Takva nam je svakodnevnica, jer sve što konstantno doživljavamo funkcioniše po principu ogledala. To je refleksija naših misli koja funkcioniše po zakonu privlačenja verovali mi u njega ili ne. On vredno radi svake sekunde i minuta našeg života besprekorno nam servirajući u realnost krčkanja naših i najsitnijih misli kojih često nismo ni svesni. I sada mnogi će na ove moje reči reći: „ Ja to znam!“ I to je zaista divno ALI zašto se onda pojavljuje nezadovoljstvo u raznim segmentima života bilo da su u pitanju partnerstva, odnosi ili finansije? Gde je ta „kvaka“ ili „klik“ koji nedostaje da živimo život kakav želimo u punom potencijalu?
U SEBI – vesele/i moje. U upoznavanju, osveštavanju i prihvatanju sebe. Svoje tamne i svetle strane koja ravnopravno postoji u svakom od nas a koje često nismo ni svesni jer joj nošeni automatizmom nismo dali važnost i dozvolili da se ispolji. Koju čak često i potisnemo i ne prihvatimo ako je i ulovimo kada se pojavi. Tim nazovimo „negativnim“ osećanjima koja iz nas izađu kad tad često lupimo šamar osudom, krivicom i svim drugim emocijama niske vibracije, samo ne dozvoljavanjem da budu tu i prihvatanjem da one postoje. Neretko ih vratimo u sebe i smestimo još dublje nego gde su bile jer nismo spremni i hrabri čuti šta imaju da nam kažu. One nam govore mnogo samo kada bi želeli da ih čujemo i kada bi bili spremni suočiti se sa najvažnijom osobom u svom životu – SA SAMIM SOBOM.
Meni naravno ne morate verovati i ne morate smatrati da sam u pravu. To uostalom nikome od nas nije toliko važno jer svi smo kormilar svog broda i plovimo svojim morem. Moja topla preporuka je da samo pre nego što nešto odbacite ili kažete „ja to znam“ to prvo isprobate i testirate ako želite drugačiju realnost.
Umesto recepta delim sa vama jednu vežbicu, koju ja skoro svakodnevno koristim i kojom spoznajem sebe.
Zamislite situaciju ili prepoznajte, ako vam se pojavi, recimo da vam poznanica ili dobra prijateljica dođe da se pohvali kako je recimo od supruga dobila na poklon nov auto ili veliko nasledstvo od nerođene tetke. Šta ste prvo pomislili? Koja je to bila misao? Da li ste se iskreno iz srca obradovali tuđoj sreći ili se javio tračak ljubomore i zavisti kako se to baš njoj dešava a ne vama. Možda ste nekako odmah pomislili i na sebe, srećni kako eto sad imate od koga pozajmiti potreban novac. Ako ste iskreni prema sebi misli koje tada uhvatite mnogo će vam reći o sebi i o načinu na koji razmišljte i pomoću koga privlačite stvari u svoje iskustvo. Ako i vidite da ste pomislili nešto „loše“ to nije ništa strašno. To je samo znak na kome treba biti zahvalan i zasukati rukave i krenuti u rad da se otkrije poreklo nečega takvog što na svu sreću može da se osvesti a zatim i promeni. To nije lako i potrebna je iskrenost, vreme i hrabrost. Čarobni štapić ne postoji ali verujte, probala sam, zaista vredi i benefiti su neizmerni jer mi privlačimo ono što zaista jesmo a ne što mislimo da jesmo. Probajte i javite i naravno dođite da se družimo i razmenimo iskustva. Čekam vas na www.facebook.com/veseladomacica1111 … I srećno!
By Milena Marović
Nisam sama jer - imam sebe
Dobar dan 🙂
Da vam šapnem…
Došao je i taj trenutak da vam se zvanično predstavim. Družeći se sa mnom kroz moja šaputanja u prethodnih trideset i pet kolumni u divnom našem Antistres vodiču (beskrajno zahvalna na prepoznavanju i podršci sjajnoj ženi Jasmini Stefanović) i mojoj FB stranici imali ste priliku upoznati me i stvoriti neku vašu sliku o meni. Neke ću iznenaditi. Nečija očekivanja ću ispuniti, a nečija naravno i neću, ali želim da vam šapnem, onako tiho, samo vama, može čak i u „poverenju“ jer to u mom gradu ima veliki značaj… Ja sam Milena Marović iz Valjeva.
Divnog drugog maja napuniću četrdeset i dve godine. Majka sam, ćerka, supruga, snajka, strina, ujna, prijateljica, predusretljiva komšinica, FB drugarica a i odgovorna sugrađanka. Po struci sam medicinska sestra koja taj posao nikada nije radila jer sam se veoma mlada zaljubila i posvetila vođenju porodičnog posla zajedno sa suprugom i gajenju jednog divnog sina i jedne divne ćerke. Pored ovih ličnih uloga posebno bih istakla deo mog ličnog putovanja koji mi je pomogao da spoznam sebe i da na mnoga do tada neodgovorena pitanja dobijem odgovore. Život me je u jednom trenutku darovao poznanstvom sa božanstvenom ženom Vanjom Bokun Popović koja me je svojom harizmom osvojila na prvi pogled. Ubrzo sam završila njen kurs Zlatna Manifestacija i program Povratak sebi koji mi je u tom trenutku značio puno i otvorio nepregledne vidike upoznavanja same sebe. Posle jednog VIP Intenziva koji je draga Vanja organizovala u Beogradu, u jedno nemirno jutro, decembra 2017. gde je moja duša tražila svoj put, rodila se moja Vesela Domaćica. Pored Vanje na tom predavanju, koja u svom stanju božanstvenog bivanja budi svaku ćeliju u vama, veliki utisak na mene su ostavile još dve divne žene koje žive svoju svrhu – Ivana Đorđević i Jelena Milanović i beskrajno sam im zahvalna na tome. Otvorena, željna i spremna za dalji rad na sebi još jednom sam darovana božanstvenim poznanstvom.
Poznanstvom sa ženom, Sonjom Simonovskom, koja kroz svoj program Lens i njegove seminare živi, daruje i budi ljubav. Seminar Čitanje iz Morfičkog polja završila sam 12.02.2018 godine i postala Mfp Coach Lens što je sada i moj poziv i na šta sam veoma ponosna jer sam shvatila važnost i osetila ljubav svog polja koji mi je kroz razne tehnike pomogao da otklonim svoje podsvesne blokade i spojim i zavolim svoju tamnu i svetlu stranu da sa lakoćom u životu idem dalje. Nošena onom divnom ljubavlju prema sebi koja nam je neophodna da živimo svoj puni potencijal kojim smo i darovani dolaskom na ovaj svet, a koji nošeni bujicom svakodnevnice potisnemo i zaboravimo.
Reći ću vam, a već sam vam ranije i pisala: „Ova moja Milena ranije nije puno volela sebe.“
O tome čak nisam ni razmišljala. Život je išao svojim ritmom. Radilo se. Kuvalo se. Deca su rasla i na izgled sve je bilo normalno. Normalno sve do trenutka, decembra 2009. godine, kada sam osetila veliku usamljenost izgubivši mog Tatu koji je iznenada napustio ovaj svet. Vremenom sam se nekako oporavila shvativši da voljeni nikad ne umiru i tada počela tragati na neodgovorena pitanja koja su se otvorila o životu i svojoj svrsi sa kojom smo rođeni. Pitanja sam imala, kao tražila odgovore na njih ali oni nisu dolazili. Sada znam jer još dovoljno nisam bila spremna i otvorena za njih. Međutim kao i što biva po zakonu privlačenja u koji sam se zaljubila na prvi pogled, sve dođe tačno kada treba. Tada je u moj život ušetala sledeća faza koja nas žene pre ili kasnije pogodi kao grom iz vedra neba. Faza o kojoj sam dosta slušala od starijih drugarica a potajno se nadala da mene neće snaći. Faza potisnutog nezadovoljstva i osećaja usamljenosti i pored svih. Usamljenosti jer suprug gleda utakmicu, pa mora na pivo jer dolazi drug iz daleka pa ne može da ga odbije. Jer ćerka odmah posle škole mora do drugarice i jer sin baš tad i skoro uvek, ima neka neodložna posla.
A JA … gde ću tada i kuda JA, a pri tom da budem srećna? Ko sam JA, zaista JA, bez uloga koje obavljam? Gde su nestali snovi, talenti i želje one vesele devojčice? Gde sam to uz put, na kojoj stanici, izgubila sebe? Mislila sam, smislila i shvatila sve. Nesvesno sam se zatrpala obavljajući životne uloge i nestala u moru lonaca i poklopaca. Ali dragi moji, rekla sam dosta i tada sam se uhvatila ozbiljnog rada na sebi. Nekada nije bilo lako i znalo je čak da puno boli ali sam shvatila da zaista ULOGE I GODINE NISU LIMITI. Shvatila sam da i ako imamo četrdeset, pedeset ili šezdeset godina, ne znači da smo izgubili pravo na sebe i svoje snove. To što smo majke, ćerke, supruge i strine ne znači ništa ako nemamo one iskre u sebi koja svetli u nama kada svi odu a mi ostanemo same.
JA VIŠE NISAM SAMA. IMAM SEBE.
Imate li sebe VI? Pišite i javite se www.facebook.com/veseladomacica1111 čekam vas da se družimo i volimo sebe 🙂 Došapnite mi sviđa li vam se moja prava JA.
A danas … danas nećemo da kuvamo. Osmi mart je! Danas ćemo da otvorimo specijalno, dobro čuvano vino sa police za specijalne goste i da slavimo i nazdravljamo. I to – prvo SEBI!
SEBI – onim divnim ženama koje posvećene drugima čekaju trenutak da nađu svoj put i žive svoju svrhu.
PS: Ne zaboravite da ako ne volite sebe kvalitetno ne možete voleti ni druge!
By Milena Marović
Dobro je... samo da nije gore
Dobar dan 🙂
Da vam šapnem…
Ah… U septembru je Saturn, takozvani učitelj – mučitelj ušao u Jarca. U januaru smo čak dva puta bili svedoci dva puna meseca od kojih je jedno bilo i pomračenje. Na sva zvona se pisalo o tome, plavi mesec, promene, nepovoljni aspekti još pri tom kod zvezde Regulus a u blizini Južnog i Severnog mesečevog čvora. Totalno nemirno nebo. Astrologijom se ne bavim profesionalno i molim astrologe koji ovo pročitaju da mi ne zamere jer sam ovo sve nekako istresla na kamaru, jer želim nešto drugo da kažem. I nebeska pozornica pored svih drugih dešavanja na političkoj sceni i ovoj svoj našoj svakodnevnoj „krizi“ pogodovala je da velika većina opet negde u sebi kaže: „ Eto… mora tako. Ne može bolje,“ i polako se vrati (ako je uopšte bilo kad i pomislila da izađe) u svoju zonu komfora.
Ovde, na ovim našim divnim prostorima, na ovom našem brdovitom Balkanu jako je zastupljeno kolektivno nesvesno ponašanje. Vladaju norme, običaji i pravila a sve sa porukom: „Joj, dobro je! Samo da nije gore!“ Ili ono, za mene još crnje: „ Ma, ćuti …samo nek smo zdravi“, kao da se zdravlje, sreća, lep život ne podrazumevaju. Rođenjem i rastom učeni smo i vaspitavani da radimo stvari koje se od nas podrazumevaju, očekuju i da ne iskačemo iz kalupa. Bilo je bitno da završimo škou, zaposlimo se, pritom srećno udamo i oženimo, dobijemo decu i… obavili smo sva posla. Zadovoljni roditelji, zadovoljna okolina, a morali bismo biti i mi jer smo ispuniili tuđa očekivanja… a da li zaista jesmo? To je pitanje koje većina sebi i ne sme da postavi. Jer šta se dešava ako odgovor bude negativan? Šta tada? Kako izaći iz kalupa? Kako napraviti korak u nepoznato? Kako prihvatiti odgovornost za sopstveni život? I uostalom šta će „oni“ reći 🙂 (ONI = rođaci, komšije, prijatelji, mame, tate, sitna i velika deca) ako sopstvene želje, ciljeve i htenja stavimo na prvo mesto ispred svih. Pa tako u nedostatku hrabrosti, dok duša ne uspe pustiti svoj ugušeni krik, veliki broj jedinki vrati se nazad i verovatno negde u sebi izgovori: „Dobro je… samo kad nije gore!“
Tako se nastavi živeti poput Sizifa koji stalno gura svoj kamen do vrha planine, na vrhu planine kamen se vrati na dno, pa on ponovo radi istu stvar. Sizifove muke i mit o njemu možemo preneti na današnju situaciju gde se rade dosadni nevoljeni poslovi, vodi monoton život i svakodnevno rade iste stvari. Stvari koje obezbeđuju kakvu-takvu egzistenciju ali guše životnu svrhu i uskraćuju mogućnost rasta do punog potencijala. Svako je kovač svoje sreće. Sami biramo hoćemo li živeti Sizifove muke, kolektivno nesvesnog ili hrabro napraviti iskorak u korist sebe a mimo svih. Stvari ne treba generalizovati, već im dati lični pečat. Kao što Saturn u Jarcu ne deluje isto na svaki znak, kao i pomračenje Meseca, već prema rasporedu planeta u ličnoj natalnoj kati, tako i ova naša svakodnevnica za nekoga je dobra a za nekoga nije. Neko kamen gura do vrha i vraća se nazad, a neko sa vrha vidi sunce, nebo i more… Ja sam spremna da dohvatim zvezde, a vi…?
Pišite i javite da li ste od onih koji muče Sizifove muke? Čekam vas na http://www.facebook.com/veseladomacica1111/ …svratite na čašicu toplog čaja :). Danas ću spremati
PILEĆA DŽIGERICA NA PIRINČU
Potrebno je: 300 g pileće dzigerice, 300 g pirinča, 3 jajeta, 100 gr kačkavalja, 1 kašika rena, so i začin od povrća. Priprema: Pileću dzigericu isprziti na ulju, izvaditi u posudu, posoliti i poklopiti. U međuvremenu pirinač skuvati u vodi sa kaščicom soli i začina od povrća. Skuvan pirinač ocediti i pomešati sa rendanim kačkavaljem, renom i barenim jajima iseckanim na kockice. Preko toga staviti prženu dzigericu i preliti sosom koji je pustila. Prijatno!
By Milena Marović
Tatine i mamine poslovice koje su mi obeležile život
Dobar dan 🙂
Da vam šapnem…
Odomaćio se poprilično ovaj naš januar i 2018. sa njim. Praznična euforija je prošla a uobičajna svakodnevnica nastavlja svoj put. Kako ste vi? Šta radite? Da li ste raspremili svoje kofere i rasterećeni i orni za nove ciljeve ušli u Novu godinu?
Ja jesam donekle, i zato me poduže nije bilo. U raspremanje sam krenula optimistično misleći da tamo nema bog zna šta, jer jelte, već par godina radim na sebi i zaista sam vredan đak. Mislila sam da sam poprilično sredila unutrašnji krš starih neodgovarajućih navika i pogrešnih uverenja. Međutim iznenadila sam se. Radeći vežbu, odnos sa ocem, sa poslednjeg seminara i obuke na koju idem, desio se klik. Osvestila sam koren sopstvenog ponašanja koji mi je nesvesno postao moto a u većini slučajeva, sada znam, nije mi odgovarao. Ispred mene u svoj svojoj punoći iskočila je poslovica: „Dobro čini i dobru se nadaj!“
Sigurno ste nekad čuli za nju. To je poslovica koja je obeležila moj život. Moj dragi tata koji već duži niz godina nije fizički sa nama, koristio ju je veoma često. Svi neki vaspitni razgovori završavali su se sa njom, kao neka potvrda, pečat ili amanet. Kako sam bila ponosna na nju! Shvatala sam je bukvalno. Dobro čini i dobru se nadaj i ništa loše ne može da ti se desi. Budi dobra! Šta ima lakše od toga? I bila sam… dobra. Poslušna, vredna devojčica koja je čineći dobro rasla i stasavala u ženu. U ženu koja je čineći sveopšte dobro potisnula i zaboravila sebe i sopstvena dobra. Znate, to mi se desilo onako neosetno, po inerciji. Nizale su se situacije, dobro se činilo jer se to od mene očekivalo, a pri tome uverena da mi se tada ništa loše ne može desiti. U svom tom ispunjavanju tuđih želja zaboravljala sam da zastanem i oslušnem da li je to i moje dobro. Ne krivim nikoga pa ni sebe. Jednostavno išlo je tako. Prioriteti su bi bili drugi, posvetila sam se njima i činila sve da se oni osećaju dobro. Nemar i svoja nezadovoljstva pakovala sam duboko u sebi ne hajući za njih jer ja sam činila dobro i nije moglo ništa loše da mi se desi. I nije se dešavalo ništa dok je bilo mesta u fiokama i teret bio lagan. Uživala sam u pohvalama i naizgled, sve je bilo ok. Međutim, nemir je nastao onda kada su se fioke prepunile. Postajao je sve jači pogotovo onda kada sam podrazumevala i očekivala da na moje dobro i drugi reaguju dobrim, a oni nisu. Znala sam biti poprilično ucveljena ako bi bilo drugačije. Zbog pogrešnog uverenja formiranog tatinom poslovicom nisam imala širinu da sva dobra nisu ista i da nada nema baš puno veze sa tim. U svemu tome zaboravljala sam i reći „ne“ kada to „dobro“ nije bilo u skladu sa mnom i mojim osećanjima. Sada to tako fino menjam. I dalje sam ponosna na tatino vaspitanje, ali na prvo mesto stavljam sopstveno dobro. Naši roditelji (bar većina njih) radili su najbolje što su znali i umeli i ne treba ih osuđivati, ma kakvi odnosi sa njima bili. Mislim da treba samo dobro zasukati rukave i osvestiti njihova ubeđenja, poglede na svet i razmišljanja i stvoriti sopstvenu autonomnost. Jednostavno prihvatiti svesno ono što nam služi a drugo odbaciti.
Dva najvažnija odnosa u životu su nam sa majkom i ocem i od njih sve kreće jer nesvesno preuzimamo sve od njih. Pogotovo na ove odnose treba da obratimo pažnju i detaljno ih razradimo ako primetimo da u našem životu ne funkcioniše dosta toga. Ja sam radeći ove vežbe naišla na još dosta rečenica koje su se često koristile u mojoj kući, tipa:
„Nemoj se smejati – plakaćeš!“ ili „ Novac je teško zaraditi!“
One me nisu toliko ograničavale kao prva koju nisam razumela i nisam je primenjivala na pravi način. Sada je uglavnom preformulišem, uz svo poštovanje tatine dobre namere na „DOBRO ČINI PRVO SEBI I DOBRU SE NADAJ.“ Nije sebično. Ako nismo dovoljno dobri prema sebi nećemo biti dobri ni drugima. Verujte mi … probala sam.
Pišite na http://www.facebook.com/veseladomacica1111/ imate li vi tatine i mamine poslovice koje su vam obeležile život. Probajte i starinske
ŠNE NOKLE
Potrebno je: 1 l mleka, 15 kašika šećera, 6 jaja, 3 kesice vanilin šećera.
Priprema: 6 kašika šećera, mleko i vanilin šećer staviti na šporet da provri. Za to vreme umutiti čvrst sneg od šest belanaca i 3 kašike šećera. Kašikom vaditi knedle od belanaca, stavljati ih u mleko koje vri, kuvati sa obe strane oko tri minuta i vaditi ih u činiju rešetkastom kašikom. Umutiti 6 žumanaca sa 6 kašika šećera i kašikom brašna, pa sipati u mleko u kome su kuvane knedle i kuvati dok se ne zgusne uz stalno mešanje. Kuvani krem preliti preko knedli od belanaca i staviti na hladno mesto do služenja.
Čekam vas 🙂
By Milena Marović
Šta želite da ponesete u 2018tu?
Dobar dan 🙂
Da vam šapnem…
Laganim, hladnim, dugačkim koracima decembar polako završava svoj put. Štafetnu palicu jedinstvene i neponovljive 2017. godine nosi ka cilju. Navikao je on to, jer svake godine ima tu čast da završi i zatvori jedan krug. I zna on da se njegovi listovi usamljeno njišu na kućnim kalendarima i veoma dobro podnosi poglede na njih i one dobro oslobađajuće pokrete cepanja njegovog zadnjeg lista protekle godine, propraćenim uzdahom olakšanja da je gotovo. Dobro je! Završila se! Biće bolje!
I ne buni se puno što se na njegova pleća svale svi uspesi i neuspesi prethodnih meseci, jer isto tako zna da njegov list mnogi pomiluju i toplim pogledom isprate zavisno od lepih događaja po kojima će pamtiti ovu neponovljivu 2017.
Kako je vi pamtite? Kakva vam je bila? Jeste li ostvarili svoje napisane ciljeve prethodnog decembra?
Da li jedva čekate da joj vidite kraj ili ste ipak od onih koji su shvatili da život nije do godine, meseca ili kalendara, već do vas, do one glavne ili sporedne uloge koju ste sami sebi dodelili.
Znam da mnogima od vas pojam „Nova godina“ daje motiv, snagu, veru i nadu da će biti bolje. I meni je to nekad značilo ali verujte veoma kratko. Pri prvim januarskim danima shvatila sam da ako u novu godinu uđem sa svojim prepunim teškim koferima starih navika, ja sam ona ista stara ja od pre. Ona koja svoje pretrpane kofere i dalje vuče i nosi na svojim plećima nemajući snagu i volju da svesno odluči da joj bude bolje. Često se dešava da težinu kofera nesvesno nosimo ušuškani u zonu komfora svakodnevnice, nemajući hrabrosti da se zagledamo u njihove dubine. Plašimo se da raspremimo krš. Ne verujemo da možemo ili čak lakše nam je okriviti druge, vlast, državu ili poslodavca što nešto nije kako treba. Možda je lakše ali ne vodi do boljitka.
Do boljeg sutra samo nas vodi odluka da to hoćemo i želimo. Do boljeg sutra dovodi nas spoznaja da je naš život samo u našim rukama, hteli mi to da shvatimo ili ne.
Ja sam shvatila. Moralo se pocepati dosta planova i spiskova zapisanih neostvarenih ciljeva i proći dosta novih godina, ali vredelo je. Trenutak spoznaje da je vreme okrenuti novi list i otarasiti se starih stvari iz kofera doneo je SLOBODU I LAKOĆU. U prvi mah me je i uplašio i iznenadio, ali sjaj oka i osmeh u ogledalu su mi dali potvrdu da je to pravi put. Ona iskrica radosti u srcu koja se upalila povela me je kroz sopstvene mračne hodnike osvetljavajući davno zatrpane gomile pogrešnih uverenja, potisnutih emocija i nezadovoljstava koje sam jednostavno godinama gomilala misleći da mora tako. Nisam tada znala, ali sada znam, da sve te neke stvari koje sam primila tokom života recimo od mame, tate, učitelja, škole ili sredine mogu da bacim ako mi ne služe. Mogu da ih zamenim novim uverenjima koja će biti bolja za mene i doneti mi sreću.
Ja ću 2017. godinu pamtiti po divnoj spoznaji da zaista radom na sebi možemo da postanemo najbolja verzija sebe nevezano za godine i uloge koje imamo. Nije bitno da li smo mladi ili stari, da li smo mame ili nismo, da li smo zaposlene ili nezaposlene. Bitno je samo da li smo srećne ili nismo. Bitno je samo shvatiti da odluka o sopstvenoj sreći zavisi samo od nas a za to nam nije bitan datum. Za to nam ne treba Nova godina ili prvi januar. To možemo uvek ili baš sad.
Razmislite i odlučite i ne tražite izgovore jer Nova godina će ubrzo postati stara ako u nju uđete isti vi, sa pretrpanim koferima i starim navikama. Nova će ostati samo na papiru i kalendaru a to nam dragi moji nije cilj. Zato ‘ajmo u raspremanje! Meni je ostalo još par pregrada … pišite na https://www.facebook.com/veseladomacica1111/ kako vam ide i probajte da li vam se sviđa Rolovana teleća plećka koju ću pripremiti za novogodišnju noć… Čekam vas…
ROLOVANA TELEĆA PLEĆKA
Potrebno je: 2 kg teleće plećke bez kosti, sok i kora od jednog limuna, 1 kašičica začina od povrća, so, biber, 300 g crnog luka, 1 dcl ulja, 1 kg krompira, origano, 1 goveđa kocka.
Plećku obraditi nožem da se dobije jedan široki komad za rolovanje. Pomešati zajedno začin od povrće sa limunovim sokom i premazati meso. Posuti malo bibera i origana i saviti meso u rolat koji se pričvrsti koncem ili žicom za ražnjiće. U pleh staviti luk iseckan na krupnije kocke i na njega staviti rolat. Sve to zaliti sa 1 dcl vode poklopiti i peći oko sat na 180 stepeni. Povremeno je potrebno prelivati rolat. Krompir iseći na kriške i staviti oko mesa i zaliti sa 1dcl supe od kocke. Sve to zajedno još peći oko 40 min.
Prijatno!
By Milena Marović
Vaše misli o nekome govore o Vama, a ne o njemu
Dobar dan 🙂
Da vam šapnem…
Mirisala je na sarmu. Uredne kratke frizure u skladu sa njenim ranim šezdesetim, skromne jakne boje tek uzorane zemlje, nestrpljivo, uspravnih ramena, stajala je u marketu sa moje leve strane. U drhtavim rukama, izborane nadlanice prevrtala je četiri krem banane nestrpljivo cupkajući da ne zakasni. Da oni, unuci, ne dođu, a ona nespremna za darivanje slatkiša. I sarma se krčka, veselo je čavrljala u redu sve češće toplim, smeđim očima pogledajući prema vratima ne bi li što pre izašla i vratila se u svoj svet. U mislima sam poželala da budem deo njega. Htela sam na momenat i ja da sedim za velikim kuhinjskim stolom okružena porodicom na okupu dok vatrica pucketa i tek izvađena, vruća pogača se puši. Dok sam tako u mojim mislima čula i zveckanje escajga pri postavljanju njihovog stola i veselu ciku bakinih unuka, zapahnu me parfem. Divan, jak, cvetni. Stajala je iza mene. Visoka, besprekorno isfenirane duge, plave kose. Blago našminkana, jedrih punih usana, dugačkih trepavica, čvrsto je stezala ručku svoje korpe sa dijetalnim keksom i voćnim jogurtom.
Ona verovatno bakinu kaloričnu sarmu ne bi ni probala :)! Stamena i čvrsta u svojim kožnim čizmama nestrpljenje je jedino pokazivala gledanjem na svoj skupoceni sat. I ona je žurila u svoj svet koji se na trenutak ukazao u mojoj glavi. Videla sam je na čelu stola, poslovnog sastanka, kako sa uredno posloženim papirima ispred sebe rukovodi drugim ljudima dajući im smernice za ostvarenje njihovog zajedničkog poslovnog cilja. Svideo mi se i taj njen svet i na trenutak sam poželela da sam i deo njega.
A da li su ti njihovi svetovi zaista takvi kakve ih ja vidim u svojoj glavi?
Možda i nisu. Možda baka živi sama i baš samo komšinici pomaže da spremi slavu. Možda lepa devojka žuri na biro da podnese molbu na novom konkursu kako bi konačno u ranim tridesetim dobila svoj posao u struci. Možda? Verovatno nikad i neću saznati prave slike njihovih svetova. To uostalom nije ni bitno.
Bitno je koliko mi u suštini dozvoljavamo svojim mislima o drugima i njihovim svetovima da kreiramo sopstveni svet i vrednujemo i nosimo svoje mirise.
Mi ne možemo znati istinski kako neko živi zaista u svoja četiri zida, u onoj sopstvenoj čauri gde sve maske padaju i gde ostajemo ogoljeni sami sa sobom. Ne možemo, i ne treba, ali to što nam se neretko čini da drugi žive bolje od nas, samo nam može uneti pometnju i konfuziju u naš svet. Koči nas i blokira ili širi i raduje, zavisno od osećaja koji imamo u sebi posmatrajući tuđe živote. Da li i kako utiču na vas vaše misli o drugima znaćete po prvim emocijama koje vam se javljaju recimo kada kod nekoga primetite nešto lepo ili vam neko saopšti lepu vest. Ako se jave radost i sreća, na dobrom smo putu i svoju realnost ćemo kreirati na osnovu tog prvog dubokog osećaja koji dolazi iz naše podsvesti. Ako nam se jave zavist ili ljubomora da drugi imaju više i bolje od nas, blokiraćemo se. Vibriraćemo nemanjem i vrlo brzo će nam se to pokazati i u realnosti. Ako se i desi da nemate lep osećaj i lepu misao o tome, ne brinite – jer radom na sebi to možete promeniti. Praćenjem tih osećaja možete doći do pogrešnih uverenja koje ste stekli tokom života i promeniti ih u svoju korist samo ako ih otkrijete i to naravno želite.
Zato dragi moji pratite svoje misli o nekome ili nečemu i ne verujte im uvek. To su samo naše misli. Druge ne dotiču, a o nama samima mnogo govore ako ih razumemo. Slušajte ih i družite se sa njima, ali ne dopustite da vas ubede da za nekoga sunce više sija i da cveće u tuđem dvorištu lepše miriše. Ako ipak i zaključite da miriše lepše, onda u tome uživajte i radujte se – jer jedino samo tako može zamirisati i kod vas.
Ja danas nisam dozvolila da me zanesu tuđi mirisi i moje misli o njima. Meni ipak najlepše miriše miris iz moje kuhinje. Danas spremam lažnu sarmu, možda nije kao bakina, ali je prelepa. Probajte i pišite kako ste i šta radite… čekam vas www.facebook.com/veseladomacica1111.
LAŽNA SARMA
Potrebno je: 1kg ribanog kiselog kupusa, 500 g mešanog mlevenog mesa, 1 jaje, 1 šoljica pirinča, 1 glavica crnog luka, 2 čena belog luka, 100 g dimljene slanine, so, biber i ulje.
Izmešati mleveno meso, jaje, opran pirinač, sitno iseckan crni i beli luk, malo ulja, iseckanu slaninu, so i biber pa napraviti od toga veće kuglice ili manje pljeskavice. Kupus oprati i ocediti i složiti u dublji sud koji ima poklopac. Prvo ide red kupusa, pa kuglice od mesa koje treba utisnuti u kupus, pa preko toga još jedan red kupusa. Dodati malo vode i peći u rerni na oko 180 stepeni oko dva sata.
Prijatno!
By Milena Marović
Pokloni sa emocijama
Dobar dan 🙂
Da vam šapnem…
Slavska sezona je počela. Znate i sami da smo mi tradicionalno dobri domaćini. Slavimo na veliko i naširoko trudeći se da svoje goste poslužimo raznoraznim đakonijama. Dajemo sve od sebe kako bi bar za malo svoja kulinarska umeća nadmašili u odnosu na prethodnu godinu. Moja slava je u decembru, pa još imam vremena da napravim dobar plan.
Povod što vam ovo pišem bio je moj odlazak na slavu kod veoma dobre prijateljice. Želela sam za tu priliku kupiti poklon pa se zbog toga i nađoh u jednoj prelepoj galeriji. Dok sam birkala i merkala po policama u radnju uđe jedan poprilično uzrujan gospodin obrativši se pravo sa vrata prodavačici:
„Dobar dan. Molim vas, dajte mi nešto što ničemu ne služi.“
Zatečena prodavačia se nasmeja: „Dobar dan. Kako baš to želite? Ovde sve ima neku svoju namenu.“
„Ne znam dete, ali tako. Ja sam od njih dobio nešto što baš ničemu ne služi i ne znam šta ću s tim.“
Priznajem zaparalo mi je uši. Čika „dobio“ pa se našao uvređen, pa sad želi da vrati, pa će oni dobiti, pa verovatno vratiti i tako u nedogled. Na izgled divni pokloni sa sve mašnama u prelepom papiru, razmenjivaće se sa sve osmehom na licu a gunđanjem u sebi, i pokrenuti lavinu osuda i procena, koje će ostati ugušene iza lažnog osmeha i jedino oslobođene pred prodavačicom na neutralnom terenu. Karike se nižu, lanac nastavlja, a radost primanja i davanja izostaje i gubi smisao.
Ovo naravno ne važi samo za davanje poklona. Postavlje se pitanje da li uopšte znamo da damo reč, savet, kompliment, zagrljaj, kritiku, ljubav, osmeh, poverenje, ili već bilo šta i da li to takođe znamo da primimo? Onako čisto iskreno iz srca bez očekivanja, mišljenja i procenjivanja iz ega.
Po svim životnim teorijama i učenjima, kao i po zakonu privlačenja, uvek ali baš uvek dobijamo ono što dajemo. Možda je lakše razumeti da ono što dajemo u stvari dajemo sami sebi. Verujem da najveći nesporazumi nastaju kada negde pomešamo davanje i trgovanje. Mislimo da dajemo a u stvari trgujemo jer imamo očekivanja. Očekujemo da nam na to naše nešto što smo dali taj neko uzvrati, a ako još uzvraćanje ne bude po našoj meri – eto problema. Nije zadovoljan ni davalac a ni primalac. To postaje onda računica i kalkulacija koja vodi ka pogrešnom rezultatu i koja se svede na davanje iz koristi koje ne ispunjava. Međutim kada dajemo onako iskreno i čisto iz srca, bez očekivanja, mi smo zadovoljni i ispunjeni. Mi smo pobednici. Ostaje nam u duši onaj divan osećaj radosti i zadovoljstva koji je samo naš i koji nam niko ne može uzeti, niti pokvariti. Davanje sa emocijama bilo čega mnogo više vredi od odrađivanja i obavljanja davanja radi normi, pravila i protokola našeg Balkana, kome smo svi na neki način podložni. Razumem da vladaju uverenja da gabarit poklona nosi vrednost i ne potcenjujem značaj „koverte“ našeg podneblja ali i konstatujem da smo donekle i mi sami odgovorni za ta nepisana pravila. Prihvatili smo ih, ali mi je i drago da možemo da ih i promenimo ako želimo. Na nama je.
„Posle ovog života ne ostaje ono što smo sakupili, nego ono što smo dali.“ – Gerard Chandry
Ja sam prijateljici kupila divne tufnaste šoljice za kafu. Nisu bile skupe ali svetle i sijaju kao „milion dolara“ jer sam ih začinila i obojila emocijom radosti i ushićenja kada ćemo iz njih popiti našu zajedničku kaficu. A čika… čika je ostao nervozno da šeta po radnji tražeći nešto bez svrhe u moru korisnih stvari. Razumem. Njegov EGO je bio gladan i hteo je da ruča. Da li ste vi ogladneli?
Probajte rolat od pilećih ili ćurećih grudi koji ću ja danas spremati i javite da li vam se sviđa. Pišite na www.facebook.com/veseladomacica1111 kako ste šta radite i da li dajete ili trgujete jer svi smo mi ponekad trgovci u duši.
ROLAT OD PILEĆIH ILI ĆUREĆIH GRUDI
Potrebno je: 1 kg ćurećih ili pilećih grudi, senf, 1 kašika majoneza, 1 kašika rena, 200 g slanine, so, biber, 1 dcl supe od goveđe kocke.
Priprema: Rastanjiti grudi, posoliti i premazati smesom od jedne kašike senfa i jedne kašike majoneza i rena. Preko toga staviti listove slanine, pobibetiti i uviti u rolat. Rolat uvezati koncem i tanko premazati senfom i uljem, sipati dcl supe od kocke. Prekriti folijom ili poklopiti i peći u rerni, povremeno polivajući sokom od pečenja.
By Milena Marović
Unutrašnje skrovište prekida negativan tok misli
Dobar dan 🙂
Da vam šapnem…
Verovatno i kod vas, kao i kod mene, postoje dani kada „buka sveta“ postane previše glasna. Onako spontano, iznenada, na izgled ni sa čim izazvana – samo se pojavi. Gde god da krenemo ili se okrenemo vreva, metež koji izaziva nemir i još više doprinosi da se osećamo kao riba na suvom. Umesto da zaplivamo slobodno u novi dan ne opirući se životnom toku, mi se sve više vrtimo u krug i neretko na sebe poput magičnog lepka privlačimo još više negativnih reči i reakcija, obmotavajući se slojevima nezadovoljstva koji u nekom trenutku počnu da guše i još više stežu. Od običnog reda u marketu, gradske gužve ili važnog poslovnog sastanka pravimo sopstvene drame. Dodeljujemo sebi glavnu ulogu negativca i režiramo još više dramatičnih kadrova. A situacije se samo nižu… Konstruktivne predloge doživljavamo kao kritike. Iznalazimo načine da se osetimo povređeno i konstatujemo da nas niko ne razume. Taj dan ni sa kim ne govorimo istim jezikom i pitamo se da li mi nismo možda sa neke druge planete. Uveče, kada dočekamo nekako dnevni smiraj, umorno i iscrpljeno konstatujemo da je bio veoma stresan dan. Ne poričem. Sigurno je bio. Bilo je dosta takvih dana.
Ponekad i sada naiđu, ali sve ređe, jer sam osvestila radom na sebi, da momentum negativnosti i mojih reakcija ja mogu da prekinem kao što sam ih do sada hranila.
Od nas zavisi da li ćemo u nekom trenutku svesno prekinuti negativan tok naših misli i zaustaviti taj talas. Situacije, reči ili postupci drugih ljudi isključivo zavise od naše reakcije na njih i značenja koje im dajemo. Naša reakcija zavisi od naše trenutne frekvencije na kojoj se nalazimo. Veoma dobra vest je ta što to možemo da promenimo samo ako to hoćemo i želimo. Bitno je da prepoznamo taj momentum kada nastupi. U radu na sebi upoznala sam dosta tehnika koje mi svakodnevno pomažu da ostvarim lakoću življenja. Naravno da u početku to nije bilo tako lako, ali vremenom uz vežbu, sve više je uspevalo. Prvi važan korak bio je svesno prepoznavanje nezadovoljstva i nervoze koji se najpre ogledao nelagodom i nervozom u stomaku. Ako bih nastavljala negativnim mislima da ga hranim on bi se širio, frekvencija opadala, a ja privlačila još više takvih situacija i upadala u stanje stresa. Svi znamo da nam stres ne služi.
Sada jednostavno uspem da prepoznam i zaustavim taj momentum. Jednostavno stanem. Prihvatim. Konstatujem da je tu i umirim se. Dišem. Udišem duboko na nos i fino polako izdišem na usta. Povežem se sa sobom i uđem u sopstvenu tišinu. Svesno dozvolim svojim mislima da me odvedu u divno moje unutrašnje skrovište gde se osećam zadovoljno i ispunjeno. Ovo ne traje dugo i veoma je jednostavno. Nekada vam je dovoljno i samo par minuta ali pomaže i verujte izvodljivo je na svakom mestu ma gde god se nalazili. Bilo da ste na putu, ulici, sastanku, marketu. Dovoljno je samo da mislima prizovete taj osećaj mira i videćete kako se sve nekako oko vas menja. Posle te vežbice drugačijim očima ćete videti trenutne okolnosti. Osećaj iz stomaka popušta jer ste prizvali lakoću, zadovoljstvo i mir. Probajte! Meni uspeva, jer svesno svojom voljom i željom osetim moć sadašnjeg trenutka.
Kako ste vi? Šta radite? Imate li sopstvene tehnike koje koristite i koje vam pomažu da utišate buku ili lelujate kao bespomoćni listić na vetru nošen raznoraznim momentumima? Pišite www.facebook.com/veseladomacica1111, čekam vas pa možemo pored ovih recepata, da razmenimo i poneki antistresni recept kako bi došli do novih spoznaja i ostvarili što bolju lakoću življenja.
Srdačno vas pozdravljam i žurim da pravim odličnu Pizza pitu. Dolaze mi gostiii 🙂 !
PIZZA PITA
Potrebno je: 500 g kora za pitu, so po ukusu, 4 kisela mleka, 4 jajeta, 1 šoljica ulja, 1 prašak za pecivo, kečap, desetak kiselih krastavčića, 200 g šunke i 200 g kačkavalja.
Priprema: Umutiti jaja i keselo mleko zajedno sa praškom za pecivo. Kore podeliti na dva dela. U pleh ređati koru na koru od prve polovine i svaku ravnomerno premazati umućenom smesom. Na zadnju koru od prve polovine staviti šunku, kačkavalj koji može da se izrenda kao i izrendane ili iseckane kisele krastavce. Sve dobro preliti kečapom po želji i posuti origanom po ukusu. Na fil nastaviti ređati drugu polovinu kora premazujući umućenom smesom svaku posebno. Na kraju zadnja kora pored smese može da se premaže kečapom i pospe origanom. Peći u zagrejanoj rerni na 200 stepeni u zavisnosti da li želite da bude sočnije ili rešije. Prijatno!
By Milena Marović
Mali koraci promena vode ka velikim
Dobar dan 🙂
Da vam šapnem…
U zadnje vreme, da li zbog mog ličnog fokusa ili zbog trenutnih sopstvenih bitaka koje bijem, previše često u svojoj okolini slušam: ”Jao, kako me boli vrat! Treba da vežbam ali nikako da nađem vremena”, ili “Eeee, baš se dugo nismo videle. Nikako da popijemo kafu i da se ispričamo kao nekad. Uopšte ne razumem kako ovo vreme brzo prolazi.” Bude tu i onoga kako treba da se ide na zakazanu godišnju lekarsku kontrolu od čijeg datuma je već prošla još jedna godina. Moram i da spomenem raznorazne izgovore za početke dijeta i mršavljenja ili odlaska u posete tetki na samrti, a o raspremanju, bacanju nepotrebnih stvari, odlasku kod zubara da i ne govorim. Ipak najfascinantnija izjava koju sam čula a na koju sam krišom prevrnula očima, onako razumevajući, bila je kako ta moja dotična vesela, mojih godina, ni ove godine nije naučila da pliva jer on, suprug, nije imao strpljenja da je uči. Da. On je kriv. Baš je bezobrazan. Samo on hoće da pliva! Bez veze zaista, a eto.
E pa drage/i moje najlakše je odustati od sebe i svojih želja.
Živimo tu gde živimo i u državi kakvoj živimo. Svakodnevnica nam je takva kakva je i samo smo jedna riba koja pliva u velikom moru. I??? Tako je – kako je. Možda nismo spremni da uradimo velike stvari ali šta se dešava sa onim malim? Ko nas tu sprečava? Kome i čemu dajemo prioritete da potisnemo sebe i svoju svakodnevnicu i učinimo svaki svoj trenutak, dan, pa samim tim i život – posebnim. Koliko puta u životu ste poželeli neke stvari i pre bilo kakvog koraka koji bi vodio ka ispunjenju želje – već ste sami sebe sabotirali. Onako olako u mislima našli razloge i izgovore zašto baš sada nije dobro, ili neka, kasnije je bolje… Ili nema sredstava, vremena ili već čega.
Nekada zaista postoje opravdani razlozi za realizaciju. Međutim, mislim da za one sitnice koje život znače ne treba puno. Dovoljna je volja i želja da ugodimo sebi u bezbroj ugađanja drugima. Ja sam lično pre par godina krenula od običnog jutarnjeg pijenja kafe. Osmelila sam se lično za sebe upotrebiti onu čuvenu specijalnu šoljicu za kafu iz vitrine čuvane samo za specijalne goste. Verujte kafa je bila lepša. Uvela sam u dnevni raspored i divne dugačke samostalne šetnje koje su mi pre bile nezamislive jer je po kući uvek bilo što šta da se završi. Počela sam praktikovati i tridesetominutne kupke u kadi sa penama i morskom solju jer eleminišu stres, umesto brzominutnog tuširanja. Za sve to nije mi trebalo više novca ili već čega. Dovoljna mi je bila odluka da učinim nešto za sebe. Polako, osetivši zadovoljstvo ugađajući sebi, malo po malo postajala sam zadovoljnija osoba i vremenom sam se usuđivala da napravim veće korake u ispunjenju svojih ciljeva. Sada kao pravi ravnopravni član porodice i ja imam hobi, slušam motivacijske vebinare i idem na seminare i radim stvari koje volim. Ne tražim izgovore i opravdanja jer ona samo guše, nagomilavaju se i sigurno ne oslobađaju, a ja to ne želim. Želim vreme za sebe čiji sam ja jedini gospodar jer more obaveza, što privatnih što poslovnih, možemo kvalitetno da ispunimo ne kriveći druge ako smo zadovoljni sobom, ne glumeći žrtvu a ne zapostavljajući sebe.
Kako ste vi? Šta radite? Pišite na www.facebook.com/veseladomacica1111, ja moram da idem da vežbam, osećam bol u leđima, a niko ne može to uraditi umesto mene. Kasnije ću ručati pečenu boraniju koju ja jedina od ukućana volim ;).
PEČENA BORANIJA
Potrebno je: 1 kg mlade boranije, pavlaka ili kiselo mleko, mast, 3-4 čena belog luka, 1 kaščica začina od povrća i so.
Boraniju očistiti, iseći na polovine ako je dugačka i dinstati u dosta masti. Kada je skoro gotova dodati začine i beli luk. Kad je izdinstana, izvaditi iz masti, ocediti i preliti pavlakom ili kiselim mlekom i zapeći u rerni na kratko. Ovo može da se sprei na ulju i bez mlečnih dodataka pa da bude odlično posno jelo. Prijatno!
Podeli !
By Milena Marović
Kad se uloge promene
Dobar dan 🙂
Da vam šapnem…
I kolo sreće se okreće! Oni su bili mi – mi smo sada oni!
Nekako brzo, pa i neosetno uloge na pozornici života se zamene. Između činova samo se zameni scena, a doživotno ostajemo povezani igrajući u istom komadu.
Ovih dana moja sećanja me vraćaju u toplo roditeljsko gnezdo i divni miris primarne porodice, pre nekih dvadesetak i više godina. Bio je to sasvim jedan običan avgustovski dan, ali dan jedne od većih mojih životnih promena a i promena moje porodice. Iseljavala sam poslednje svoje stvari iz moje kuće i počinjala novu etapu svog života na nekoj novoj adresi sa izabranikom svoga srca. I nisam išla daleko. I nisam išla da se ne vratim, ali je bolelo, a nekako u isto vreme i radovalo. Kovitlac osećanja, ushićenja, neverice, nepoznanice i sreće mleo je moju dušu. Sećam se baš kao da je juče bilo.
Sećam se toplog zagrljaja dvoje divnih ljudi, a pogotovo se sećam maminog mutnog pogleda i neizgovorenog pitanja: „Šta ću sada ja?“ I pre tog popodneva vodili smo duge razgovore o tom danu. Sećam se kako sam govorila mojoj mami: „Ne brini i ne tuguj. Znam da si srećna zbog mene a i konačno ćeš imati više vremena za sebe i tatu. Moći ćeš sebi više da se posvetiš, a i sve će ti biti tamo gde si ostavila ;)“. Njen trenutni sjaj oka i blagi osmeh gornje usne obećavao je da će sve biti u redu.
Sada JA već duže vreme, neretko ujutru pa čak i uveče, pa i u prolazu kada ga pomilujem pogledom dok nesputano tumara po kući ponavljam sebi „SVE ĆE BITI U REDU“.
Možda već sutra ili prekosutra zavisno kada budete čitali ovu moju kolumnu iz duše, moj delija, moj junak, moje sve, izneće svoju torbu iz naše kuće i preneće je na neku novu adresu u neki novi svet.
Odlazi na fakultet. I ponosna sam. I zahvalna. I srećna. I zadovoljna. I znam i ponavljam sebi da će sve biti u redu. I biće, ali i boli. Boli ne tako teško i jako ali nekako peče. Žari nepoznanicom i brigom tihog majčinskog srca jer njen ptić mora da poleti iz toplog gnezda. Mora da raširi krila i otisne se u svoj let.
A ja? Šta ću sada ja? „Bol ne dolazi u naše živote tek tako bez nekog razloga. To je znak da se nešto mora promeniti“. E, ja ću promeniti, i već sam počela, a već sam vam o tome i pisala. Ovo je u nizu još jedna promena na koju ne možemo da utičemo a koju svesno zahvaljujući svojim odlukama možemo da što bolje prihvatimo, podnesemo i izvučemo maksimum. Na nama je i na našoj odluci šta želimo da kreiramo u svojoj realnosti. A ja želim. Ja mogu. Ja hoću. Svesno biram da budem hrabra, ponosna, zadovoljna mama koja će ovaj životni izazov stoički izgurati i biti sigurna luka i glas podrške kada ustreptalom ptiću na njegovom letu zaduva vetar. Neću svojom brigom i strepnjom da prizovem još brige. Hoću da budem primer i promena njima. Njoj koja ostaje dok bata ide (saborac večiti u smehu, radosti, pa i tuči), i njemu koji pravi svoje veličanstvene prve korake na nekoj novoj pozornici u ovom našem istom komadu.
Hoću da budem primer i stub i sećanje koje će on poneti u svet a koje sam ponela nekad ja, a koje će on takođe dati za ne tako dalekih narednih dvadesetak godina. Mi smo „oni“ a oni će biti „mi“. Ostaće u sećanju i reči i razgovori, ali mi se nekako čini da se najviše pamte pogledi, topli zagrljaji i položaj ramena dok ruka maše. Moja želim da visoko, prkosno i hrabro stoje!
Kako ste vi? Šta radite? Pišite na www.facebook.com/veseladomacica1111, tamo sam…
Ja moram da kuvam. Biće to jedna divna čorbica kakve nema u studentskoj menzi :).
VOJVOĐANSKA GULAŠ ČORBA
Potrebno je: 400 g junećeg ili svinjskog mesa, 2 glavice luka,1 veza zeleni, 500 g krompira, 2 kašike kisele pavlake, so, biber, začin od povrća, aleva paprika, peršunov list i ulje.
Meso iseckati na komade i dinstati na ulju zajedno sa lukom u većoj šerpi. Pomalo dolivati vodu dok meso ne omekša, pa dodati krompir isečen na kockice, na kolutove iseckanu zelen, alevu papriku, vegetu, so, biber i peršunov list. Gotovu čorbu skinuti sa šporeta i začiniti umućenom kiselom pavlakom. Prijatno!
Podeli !
By Milena Marović
Ne postoji pogrešna odluka
Dobar dan 🙂
Da vam šapnem…
Osećate li ovu jesenju svežinu u vazduhu? Ja osećam. Nekako je mirišem i ne sviđa mi se. Oseća se hladnoća, pogotovo ujutru i uveče iako leto još kalendarski traje. Dan je kraći, a noći su duže i jesen polako kuca na vrata (Sigurno bih od učiteljice dobila pet za ovakav uvod ;))
Promena godišnjeg doba još jedna u nizu kojoj svedočimo, za koju se ne pitamo i kojoj moramo da se prilagodimo. O promenama sam vam pisala u našem prethodnom druženju i verovatno ste mogli da zaključite da ih baš i ne volim. Ne volim ih i uvek mi predstavljaju izazov, samo što sam vremenom naučila kako da se što bolje nosim sa njima. Takozvani „rad na sebi“ mi je pomogao da ih što lakše prihvatam jer sam osvestila i shvatila da je do mene kako ću na promene reagovati. To je moja sopstvena odluka i ničija druga.
Na meni je hoću li po celi dan zakerati, žaliti se i zanovetati zato što prolazi leto. Mogu se baš lepo jadati i sve naglas kukati a promeniti ništa neću moći. Po zakonu privlačenja, ne daj Bože, kukanjem i niskom frekvencijom mogu još i prizvati raznorazne stvari za žaljenje, pa gde sam onda? Nigde. Jedino bih možda mogla postati uvaženi član onih grupica ljudi kojima stalno nešto fali i koji nikad nisu zadovoljni. Bilo da je leto ili zima. Bilo da je ovaj ili onaj predsednik ili bilo da je… pa ne znam šta, uglavnom kontra od onoga što jeste. Ja to ne želim. Ne želim tako da živim. Odlučila sam i odluka da mi bude dobro u promenama koje su neminovne je jedino ispravno rešenje koje je do mene. Doneti odluku i usaglasiti se sa njom. Onda sve ide lakše. Verujte. Probala sam. Jedino tako je dobitna kombinacija koja vodi ka postavljenom cilju.
Bilo je raznoraznih odluka koje kod mene, nažalost, nisu donosile rezultate, jer duboko u sebi nisam sa njima bila usaglašena. Nisam dubinski prihvatala trenutnu situaciju. Razumom sam znala da su „prave“ i „dobre“ za mene, a ono što je smetalo bile su emocije koje nisam uspevala utišati i koje su bile glasnije od razuma. Usaglašavanje nije postignuto i odluka nije davala rezultat, pa tako ni određena promena ili reakcija na promenu nije bila pozitivna. U tim svojim lutanjima i traženjima najboljeg rešenja u raznoraznim situacijama pomogla su mi videa i knjige raznih poznatih motivatora pomoću kojih sam duboko osvestila da je sve do mene. Na meni, mojim mislima, mojim emocijama i mojoj odluci kakav život želim da živim. Pogrešna odluka ne postoji. Postoji samo da li smo mi usaglašeni sa odlukom ili nismo, a ja sam trenutno usaglašena sa odlukom da je život lep, iako dolazi ova naša jesen.
Sigurno ćete se složiti da je jesen godišnje doba neponovljivih boja. I najbogatija je ukusnim plodovima. I na ulicama zbog školske graje čuju se veseli zvuci. Miris zimnice i pečenih paprika budi uspomene i vraća u detinjstvo. Šetnja pored reke je takođe lepa dok opalo lišće šušti pod nogama… ( priznajem da mi ponestaje ideja što je jesen toliko lepa. Ako ih imate javite mi na www.facebook.com/veseladomacica1111… Značiće mi.) Meni je sad fokus na lepotama jeseni jer prihvatila sam da je ne volim a zatim odlučila da mi bude lepo i da to promenim. Ja sam kreator sopstvene realnosti i to mogu. Mojim menjanjem pogleda i fokusa sa stvari koje mi se ne sviđaju, na stvari koje su lepe, promeniću svoju realnost i sigurno vam jednom napisati kako je jesen divno godišnje doba. Ovo su dragi moji veseli/e i osnovne stvari koje moramo da uradimo ako želimo da postignemo zadovoljstvo zbog promene koju želimo. Prihvatanje, odluka i usaglašavanje sa njom, pa menjanjem pogleda i fokusa preko visoke vibracije do cilja. Probajte i testirajte ako već niste i naravno pišite… čekam vas… kuvajući…
MUSAKA OD PLAVOG PATLIDŽANA
Potrebno je: 1 kg plavog patlidžana, 500 g mlevenog mesa, 200 g brašna, 2 kašike kisele pavlake, 1 glavica luka, 7 jaja, 1 dl mleka, so i biber, 1 dl ulja.
Priprema: Patlidžan oljuštiti, iseći po dužini na kriške debljine pola centimetra i potopiti ih u činiju sa hladnom slanom vodom kako bi izgubili gorčinu. Umutiti 5 jaja i malo posoliti, a u drugi tanjir sipati brašno. Patlidžan ocediti pa svaki komad umakati u brašno pa u jaja i pržiti u dubokom ulju dok ne dobije zlatno žutu boju. Na ulju izdinstati sitno naseckan crni luk, mleveno meso, so i biber i sve dobro propržiti. Umutiti dva jaja, mleko i pavlaku, posoliti i pobiberiti. U vatrostalnu posudu složiti red pohovanih patlidžana, preko rasporediti pola mase mesnog fila pa zalti jednom trećinom preliva od jaja i mleka. Zatim složiti drugi red patlidžana, mesa i preliva. Završiti slaganje redom patlidžana i preliti preostalim prelivom od mleka jaja. Peći u rerni zagrejanoj na 200 stepeni 45-50 minuta.
Prijatno!
By Milena Marović
Zašto nam je teško da prihvatimo promene
Dobar dan 🙂
Da vam šapnem…
Sasvim polako i neprimetno, tiho iza krova komšijske kuće, kroz osušene grane starog bora izronio je divan mlad mesec. U tom istom trenutku, znam iako ne vidim, na sasvim drugom kraju sveta, sigruno negde iznad nekog prkosnog brda, izranja sunce. Prećutnim besprekornim dogovorom tačno u čas menjaju svoje uloge. I menja se sve. Dan smenjuje noć, ponedeljak smenjuje utorak, leto jesen. Zeleno lišće će požuteti i otpasti, pupoljci će se pretvoriti u cvet pa u plod koji ćemo sočno zagristi. Nepisanim pravilom rukovođenim palicom majke prirode svedočimo svakodnevnim promenama i onim koje nam se sviđaju, pa i onim koje nešto manje ali ih kao dobri đaci prihvatamo. Prilagođavamo se i prepuštamo se kao talas u moru.
E, zašto onda kada znamo da je “promena jedina konstanta” teško prihvatamo i teško se odlučujemo na promene koje se lično tiču nas ili promene samih sebe. U životu svakog od nas postoji sigurno dosta stvari koje bismo želeli da promenimo. Smetaju nam, žuljaju nas, opominju onom težinom u grudima ili onim dobro znanim vrtlogom u želucu. Dobijamo znakove, pa čak i uputstva kako, šta ili zbog čega, a mi ne reagujemo. Ćutimo. Pravimo se da ne čujemo i ne vidimo. Skrivamo se u izgovorima, naoružanim opravdanjima vešto bežeći od priznanja da nismo spremni ili čak da nemamo dovoljno hrabrosti da napravimo iskorak. Ne usuđujemo se da krenemo plašeći se neizvesnosti, iako nam svaki damar u nama govori da je vreme i da se ovako ne može više. Zbog straha od promena vešto veslamo u krug po sopstvenim zonama konfora, tražeći krivce u drugima. Krijemo se iza odluka drugih, nemajući snage da preuzmemo odgovornost za sopstveno danas i svoju odluku, jer lakše je okriviti nekog nego priznati svoju nemoć. Zbog nedostatka hrabrosti ostajemo na nezadovoljavajućim poslovima. Trpimo i grcamo u lošim odnosima zarad prividnog mira jer taj teren nam je poznat, pa iako smo rezerva na klupi nema veze, utakmica će se već nekako završiti. I razumem. Zaista razumem i priznajem da nije lako. Ali verujte, nije ni teško. Nije teško uzeti loptu u ruke i smelo izaći na teren i zaigrati svoju najbolju utakmicu samo ako dovoljno želimo. Sasvim je dovoljno doneti odluku da se nešto, ako ne valja, mora promeniti. Neće se promeniti drugi, ni okolnosti se neće promeniti ako se mi ne promenimo i tiho našem svemogućem univerzumu šapnemo da smo spremni. Tada će on kao najbolji drug razumeti našu želju i šapat i podržati nas. Otvoriće nam vrata i osvetliti put samo ako hoćemo. Ja sam htela, a da li želite vi?
Osmelila sam se i krenula u promenu. Dala sam JA sebi prvo pravo. Nekako je to sopstveno davanje prava možda i bilo najteže. Teže od “prava” koje su mi kasnije davali moji najbliži pa zatim i drugi. Dugo sam mislila da ću ih nekako zapostaviti ako se ja počnem baviti sobom. Sputavale su me moje životne uloge a i mislila sam da su mi godine granice. Jednostavno sam se plašila da otvorim svoje sopstvene unutrašnje prozore da uđe novi dah koji je već dugo kuckao ispred njih. Moja deca, kao imoj suprug imali su svoje hobije, svoje vreme a nekako ja o tome nisam razmišljala. Zatrpana dnevnim obavezama zaboravila sam na sopstvene želje, talente i hobije koje sam još kao dete veoma volela. Hvala Bogu što ONI nisu zaboravili na mene. Zvali su me, a ja sam ih konačno čula i čini mi se baš u pravo vreme! Malo po malo, uz poneka objašnjenja, moje lične željice i lični prohtevi, zauzeli su ravnopravno mesto među hobijima mojih ukućana. Vremenom sam i ja shvatila da poneka neispeglana majca i neskuvan ručak nije tragedija već čak i šansa da moja dečica pokažu svoju kuhinjsku kreativnost. U početku naravno bilo je gunđanja jer ni oni nisu navikli da mama nešto radi drugo, ide na seminar ili radionicu a da to ne spada u okvire porodičnog posla. Bilo im je čudno ali ja odustajala nisam. Sećate se – dala sam sebi odgovorno pravo. Shvatila sam da moja promena ne ugrožava nikog a da ja zadovoljna i ispunjena mogu samo tako biti i najbolja u igranju svojih uloga. I jednostavno na taj način dajem im i primer da slede i prate sebe. Kako ste vi? Šta radite? Prolazite li kroz promene i da li ih prihvatate? Pišite na www.facebook.com/veseladomacica1111, ja sam tamo i čekam vas dok usput krčkam
PILEĆA PRSA SA KAJMAKOM
Potrebno je: 2 pileća bela mesa bez kostiju, 4 kašike kajmaka, 2 jajeta, brašno, prezle, so i ulje.
Piletinu iseći na tanje šnicle, premazati ih tankim slojem kajmaka i uviti u rolne i pričvrstiti čačkalicom. Rolnice uvaljati u bračno, jaja i prezle i staviti ih u podmazan vatrostalni sud. Preliti ih sa preostalim kajmakom sa malo ulja poklopiti i peći u rerni na 200 stepeni oko jedan sat. Umesto u rerni možete rolnice i pržiti na vrelom ulju. Ja uz njih služim pire krompir. Prijatno!
By Milena Marović
Odmor je kada sreću nosite u sebi
Dobar dan 🙂
Da vam šapnem…
Kako ste? Šta radite? Jeste li se odmorili ili ste se od odmora možda i umorili? Znate i sami da mnogi od nas preko cele godine čekaju odmor. Raduju se i planiraju i nekako unapred organizuju sve, željno iščekujući te dane kada će moći svoje vreme da iskoriste kako žele i posvete ga kome žele. Kuju se čitavi planovi, prave spiskovi kupujući sitnice i neophodne stvari unapred, kako bi se to vreme odmora kad nastupi moglo baš, ali baš kvalitetno iskoristiti. Veoma često sam slušala rečenice: “E, samo da počne! Da samo dođe taj dan (deseti, petnaesti ili dvadeseti – zavisno od pojedinačnog rasporeda), i sve će mi laknuti. Ma ima konačno da odahnem!“ I zaista verujem, mnogi odahnu.
Rastegnu i protegnu svoje jutarnje kafice prethodno isključivši alarme bar na tih dvadesetak slobodnih dana. Kasnije se dižu roletne a i kućne haljine zablistaju i zasijaju veselo jer su dočekale svojih pet minuta u odnosu na svoje elegantne i popeglane drugarice koje imaju primat u svakom radnom danu u odnosu na njih. Obraduju se i koferi, kao i raznorazne torbice zatrpane po fijokama i odložene po ćoškovima jer konačno kreću na put. Nikome nije bitno da li je put kraći ili duži. Da li je na more, selo ili planinu jer put je put i nekako se oseća radost i euforija. Naravno bude tu i nervoze i nestrpljenja i viška spakovanih stvari ali to ništa nije toliko strašno. Sve se nekako premosti i nadomesti misleći se na čas kad će se stići tamo negde. Međutim, primetila sam da ono što veoma zasmeta, razočara i poremeti je to što u te iste kofere većina od nas spakuje i dosta onih svojih unutrašnjih, potisnutih „stvari“ kojih svakodnevno ne uspevamo da se oslobodimo a koje u nama izazivaju nemir i nezadovoljstvo.
Ovo vam naravno govorim i pišem iz ličnog iskustva a i raznoraznih iskustava dragih ljudi iz svoje okoline. I pored divnog zalaska sunca koji se ogleda na morskoj pučini, i pored divnog cveta koji se lagano njiše na zelenoj livadi, i pored svežeg planinskog vazduha koji u divno jutro umiva naše grudi – ne oseti se lakoća. Potkrade se osećaj težine i nezadovoljstva koji ako ga imamo, nosimo u sebi bilo gde da krenemo i odemo. Iako nam to naravno ne odgovara, on je sastavni deo nas jer svuda su ogledala ista. Ona ne lažu, već iskreno svedoče našoj sopstvenoj slici, bili mi negde na odmoru ili ne. Naša želja i očekivanje da ćemo ako odemo tamo negde biti zadovoljniji i srećniji je dragi moji još jedan pokušaj bežanja od sopstvenog sebe i traženja trenutne sreće van nas samih.
Ne znam da li se slažete sa mnom ili ne, ali ja sam ovo iskusila na sopstvenoj koži. Bilo je odmora koje sam jedva čekala a stižući tamo shvatala da odmor nije odmor ako on nije i u mojoj glavi. Umesto da uživam u ambijentu koji me je okruživao, u mislima sam bila kući ne dozvoljavajući sebi opuštanje.
Ove godine nije bilo sa mnom tako, ali sam imala na plaži priliku da me dve komšinice podsete na staru mene. Od neke nervoze, neopravdane brige i nekog samo njima znanog nemira vrtele su se i meškoljile propuštajući čarobne momente našeg divnog sadašnjeg trenutka. Izgledalo je da su na odmoru jer moraju, sa fokusom na raznorazne sitnice koje su im kvarile udobnost. Prećutno razumevanje koje sam osetila prema njima u meni je izazvalo talas velike zahvalnosti i zadovoljstva što sam se osmelila i upustila u ovo divno putovanje da što bolje upoznam i osvestim sebe i velikom metlom počistim šta ne valja. Šapnuću vam još i ovo da je ovo moj prvi odmor na kome nisam pročitala nijednu knjigu. Želela sam i uspela da se prepustim divnim trenucima uživajući u sopstvenim mislima, plavetnilu divnog Jadrana, zlatnog sunca i beskonačnog neba. Plivajući tako, dok je prohladna morska voda milovala moje telo do mene je „niotkuda“ doplivalo belo pero kao znak na putu i svetionik u noći!
Dragi moji, ja naravno opet žurim da nešto krčkam iako sam vas veoma, veoma poželela. Pišite i dodjite na druženje na www.facebook.com/veseladomacica1111, čekam vas tamo a danas ću sa vama podeliti divan recept lagane čorbice.
ČORBA OD GRAŠKA I PILETINE
Potrebno je: jedno manje pileće belo meso bez kosti, jedna glavica crnog luka, 300 g očišćenog graška, 4 kašike ulja, goveđa kocka za supu, so, kašika brašna, jedno jaje i po ukusu malo mirođije ako volite. Priprema: na dve kašike ulja propržiti luk i meso iseckano na kockice. Dodati grašak, so, kocku za supu, naliti malo vode i pustiti da provri. Potrebno je napraviti zapršku od ulja i brašna i zapržiti čorbu. Kad je sve gotovo začiniti sve razmućenim jajetom i seckanom mirođijom. Prijatno!
PS: Ne čekajte odmor da biste uživali i uživajte odmah u sebi jer sigurno imate dosta razloga za to!
By Milena Marović
Vaša duša šapuće i doziva
Dobar dan 🙂
Da vam šapnem…
Sanjala sam divan san: „Dvadesetak divnih žena i ja nalazile smo se u prelepom, neobičnom svemirskom brodu koji se spremao za poletanje. Svaka od nas bila je posebna na neki svoj način. Smeđe, plave, crne i crvene kose različitih oblika i dužina spajao je onaj vragolasti sjaj oka nestrpljivo čekajući da naš kapetan objavi pokret. Nestrpljivi titraj ljubičastog plamena drhtao je u svakoj od nas pomalo se otkrivajući nervoznim meškoljenjem. Prepoznale smo se i spojile sasvim „slučajno“. Došle smo sa različitih strana prateći pozive svojih duša i dozivajuću energiju našeg kapetana. Gledala sam nemo sva ta lica. Svaka je bila posebna na svoj način. Svaka uspešna u igranju svojih uloga htela je, uspela je i osvojila dva dana slobode želeći na ovom putu da još bolje upozna sebe. Želela je da bude i da hoće, odgovorno prihvatajući da prvo mora da nauči ko ona jeste, prisutna i svesna zvezda neba i sjaja koji su joj se uz brundanje motora ukazali pred očima prošavši kroz otvorene zlatne kapije. Krstarile su kroz galaksije vođene iskustvom i intuicijom neobičnog kapetana koji je već naučio da prvo morate da „jeste“. Ushićene i srećne plakale su i smejale se putujući kroz svoje prošlosti, ispitujući svoje sadašnjosti, tražeći zlatne budućnosti. Nebo je grlilo, zvezde sijale a one su blistale prelazeći cvetna polja i mračne šume. Uz put su sve vreme veselo mahale i pozivale ostali ženski svet koji je statično u neverici posmatrao veselu družinu neobičnog svemirskog broda. Dođite! Možete samo ako želite shvatiti da jeste ovde da budete da biste onda i imali. Na vama je. Pratite svoj unutrašnji glas. Ne gušite ga jer vaša duša šapuće i doziva i čeka da čujete njen zov. Podržane ste i voljene. Samo iskoračite, ima mesta za sve nas!“
I baš nekako kada je svemirski brod usporio da primi par novih putnika iz sna me je trgao zvuk telefona. Probudila sam se. Probudila sam se srećna i zadovoljna i zahvalna za ovaj san. San koji hoću da živim. Hoću i znam da mogu. Mogu, jer je na meni. Ne pita se uopšte niko drugi. Ne prihvatam više izgovore. Ja jesam. Ja sam ovde da budem i ja hoću da imam. Uloge i godine nisu limiti, opet spominjem. Ako neko može, mogu i ja. Ako mogu ja, možete i vi, samo ako to dovoljno želite. Pogrešna uverenja i podsvesne blokade nisu nesavladivi vrhovi. Oni su osvojivi, samo zavisi od nas da li ćemo ih shvatiti, razumeti, osvestiti i prihvatiti. Oni su dostupni ali zavise od nas koliko smo spremni i hrabri zaroniti u sopstvene dubine. Verujte, voljeni smo i podržani baš ovakvi kakvi jesmo i to univerzum zna, a pitanje je da li znamo mi. Da li smo svesni da smo savršene Božanske kreacije? Da li smo svesni svojih moći i svojih kvaliteta i da li živimo sopstvenu svrhu? Da li su naši talenti i želje ostali skriveni u mraku iza sopstvenih spuštenih roletni opravdavajući se morem izgovora? Opravdavajući se odustajanjem zbog nagomilanih neopranih sudova, neispeglanog veša, nepreslišanih lekcija, zaboravljenih užina, neplaćenih računa i svakakvih moranja na ovaj ili onaj način, ne dozvoljavajući da zlatni zrak sunca dopre do nas i nesebično sijajući podjednako za svakog. Verujte, sve je na nama i u nama. Nije u drugima, iako bi bilo možda lakše okriviti nekog drugog. Ako želite promenu prvo se morate vi sami promeniti. Prvo morate dati, da biste dobili. Prvo morate biti, da biste imali. Jednostavno je tako i tako život funkcioniše, hteli mi to sebi sami priznati ili ne. Naše nezadovoljstvo na duže staze ne može rešiti niko drugi osim nas. Ja sam to vesele/i moji shvatila a da li ste vi? Shvatila sam i osmelila se i krenula na put samospoznaje hrabro i odvažno a posle je nekako išlo samo. Prilike, učitelji, ljudi i događaji nizali su se u vidu raznih znakova na putu na koje sam nailazila. Znate kako kažu da kad je učenik spreman, učitelj se pojavi. I pojavili su se kao što mi se u „snu“ 😉 pojavio i ovaj prelepi svemirski brod.
Ja se sa vama nekako uvek zapričam. Ne zamerite. Pišem vam i radim ono što volim i što sam nekako oduvek volela, samo dugo nisam znala kako da podignem roletne – u stvari dugo godina nisam shvatala da su spuštene jer sam podrazumevala da je mrak normalno stanje.
Kako ste vi i šta radite? Da li su vam spuštene roletne? Proverite i javite šta ste otkrili, možda i vi ne primećujete da ste u mraku.
Ja sada dragi moji zaista žurim. Idem da spremim divne pogačice sa čvarcima i vinom za put. Idem na odmor. Nećemo se družiti do avgusta ali ne budite tužni jer ću se javiti ponekom razglednicom na www.facebook.com/veseladomacica1111 a šaljite ih i vi…
POGAČICE SA ČVARCIMA I VINOM
Potrebno je: 250 g čvaraka, 250 g brašna, 30 g kvasca, 1 žumance, malo belog vina i masti.
U sud za mešenje staviti čvarke, žumance, izdrobljeni kvasac i brašno, pa sve zamesiti belim vinom. Umešeno testo ostaviti da se odmara pola sata, pa ga razviti oklagijom, premazati tankim slojem hladne masti, ponovo saviti i ostaviti pola sata. Ovo ponoviti još dva puta. Na kraju testo razviti na debljinu prsta, čašom vaditi pogačice, poslagati u podmazan pleh i ostaviti jedan sat da stoji. Ispeći ih u zagrejanoj rerni na jačoj temperaturi.
Prijatno i uživajte na odmoru!
By Milena Marović
Sve se dešava najbolje za nas i kada ne ide po planu
Dobar dan 🙂
Da vam šapnem…
Plakala je dugo i tiho. Krupne suze slivale su se niz nežno mlado lice. Inače razdragana, vesela devojčica, ponekad čak i pravi hrabri mali sveznajući buntovnik, sada je skršeno sedela u stolici. Tužnim mutnim pogledom i savijenim ramenima na koje se svalio odjednom čitav svet, drhtavim glasom mi je rekla: „Mama ja ne mogu da verujem! Ovo kao da je san! Ovo se meni ne dešava. Nestvarno je!“ I meni je delovalo tako. Bolele su njene suze neuporedivo više nego neke moje. Njen tužan pogled probadao mi je srce i nekako stvarao onaj dobro prepoznatljivi kamen nezadovoljstva u želudcu. Moje mladunče, moja devojčica, moja lepotica suočavala se sa jednim od prvih većih poraza u svom mladom životiću.
Inače odličan đak, koji je i učestvovao na raznoraznim takmičenjima iz više oblasti i osvajao nagrade od prvog do osmog razreda, danas je loše uradio kombinovani test na prijemnom ispitu za srednju školu. Prva dva testa uradila je veoma dobro. Po bod je falio od maksimuma i samouvereno i zadovoljno otišlo se na treći test. Čak su neki iz njenog društva zajedno sa njom govorili da je to forme radi. I eto… podbacilo se, iznenadilo i neočekivano loše uradilo. Loše van svih njenih pa i naših očekivanja. Trema, neki strah (nerado moram kao odgovorna mama konstatovati) pomalo nedoslednost, brzopletost i ponegde neznanje uzeli su svoj danak i rezultirali malim brojem bodova i bujicom neočekivanih suza, osude i krivice. Jecaji i suze kao i kritika na sopstveni račun nizale su se dobra tri do četiri sata. Bilo mi je veoma teško gledati je i čekati da se isplače jer u tim trenucima nikakva uteha nije pomagala i na nešto loše nisam mogla govoriti da je dobro. Urađeno je loše i to je morala prihvatiti i odtugovati. Morala sam je pustiti da isplače svoj bol. Realno zbog maksimuma poena na uspehu i predhodno urađena odlično prva dva testa, ovo i nije bila tolika „katastrofa“. Ovo je bilo nešto što je mojoj mezimici unelo nesigurnost ali na neki način i nešto što bi moglo razrešiti dilemu koji smer da upiše od željena dva. Za jedan smer je odavno položila prijemni a ovi rezultati su bili potrebni radi drugog, pa da onda odluči i donese konačnu odluku. Međutim, vidite nekako se odluka sama od sebe namešta jer uvek „NEKO“ za nas zna šta je najbolje.
Sačekala sam strpljivo da se moje zlato smiri i na lep način joj objasnila ono što sam odmah sama shavatila, posle prvog šoka nakon rezultata. Ovo je zbog nečega dobro! Znate i ja i moje nove spoznaje i takozvani rad na sebi ovim su bili na svojevrsnom testu. Lako je pisati, pričati i okolo trubiti o nečemu dok ne dođe do situacije kada sve to treba da se primeni. Sada je meni došao taj momenat. Momenat kada treba primeniti spoznaju da se sve dešava za naše najveće dobro. Duboko verujem u to što sam joj i ispričala. Njeno dvoumljenje između dva smera ovim činom potvrdiće se da li je njena želja da ide na teži za nju dobra. Ako i sa ovim kiksom upiše taj teži smer, onda i treba da je tamo. Ako ne, onda se univerzum ili Bog zavisno u šta verujete, potrudio da joj da znak i da najbolju odluku za nju iskreira zajedno sa njom. Nekada i pored toga što nešto žarko želimo mi nismo sposobni videti širu sliku koja je najbolja za nas. To sve tek kasnije shvatimo i realno vidimo kada nam vreme pokaže sve. Uz topli majčinski zagraljaj, nežne reči ali i poneku prekoru da je morala svesnije i odgovornije pristupiti celom događaju, nekako smo došli do malog osmeha i rečenice: „Ma, mama videćemo. Biće ono što treba da bude! Ovo je bilo tako nešto čudno da mora da nam govori nešto.“
I videćemo! Malo ćemo sačekati i videti kakav Bog (univerzum) ima plan za nas i na kojem smeru ćemo se naći, jer ništa se ne dešava bez razloga i sve je za naše najveće dobro. Nama ostaje da čistog verujućeg srca „predamo teret“ i sledimo to, iako nam se ponekad i ne sviđa.
Kako ste vi? Šta radite? Slažete li se sa mojim mišljenjem o celoj situaciji pišite mi na www.facebook.com/veseladomacica1111, volela bih da razmenimo iskustva.
Pozdravljam vas i odoh da kuvam. Tužne okice treba nahraniti omiljenim jelom a to su:
PILEĆI BATACI ZAPEČENI U PAVLACI
Potrebno je: 4 pileća bataka i 4 pileća karabataka, 3-4 jajeta, 2 kisele pavlake, 6-7 kašika prezli, 1 kašičica soli i jedna kašičica začina C ili šta već koristite.
Komade piletine poslagati u manji pleh, posoliti i ostaviti malo da odstoji. Za to vreme mikserom umutiti belanca, dodati žumanca, pavlaku, mrvice i vegetu. Smesom preliti piletinu i staviti u zagrejanu rernu da se peče na srednjoj temperaturi 30 – 40 min dok ne porumeni. Uz ovo ide odlično pire krompir i šopska salata.
Prijatno!
By Milena Marović
Nije poraz ne uspeti već ne pokušati
Dobar dan 🙂
Da vam šapnem…
Divna su ova junska jutra. Skoro svakodnevno svedoče zrenju zametnutih plodova i sramežljivom laganom otvaranju pupoljaka u cvet. Priroda se pokazuje u svoj svojoj veličanstvenosti nesebično nam se nudeći da uživamo u njoj i njenim plodovima. I baš nekako u junu uporedo sa tim plodovima zriju i stasavaju čitave generacije malih i velikih maturanata. Ulice, školska dvorišta i društvene mreže preplave njihove slike i svi su divni, lepi i sjajni i veličanstveni svako na svoj način. Tih dana na velikim životnim prekretnicama dečaci oblače prvi put prava muška odela a devojčice prave svoje prve korake na štiklama. Otrgne se tu i poneka suza rastanka sa drugarima i kod velikih maturanata poslednji susret sa školskom klupom.
Zbog svega toga osetila sam neodoljivu potrebu da im se nekako obratim i raširim ruke kilometarskih razmera kako bih ih sve zagrlila i obodrila da hrabro krenu napred. Promene pred kojima se sada nalaze zakoračivši u svet odraslih samo su prva od stepenica koje će prelaziti tokom života. Želim da im poručim da slušaju sebe i svoje srce koje će im najbolje i najlepše šapnuti kojim putem da krenu. Želim da im kažem da se ne plaše da pokušaju. Želim da im šapnem da su podržani i voljeni samo ako se osmele zakoračiti ka svome cilju. Nije isto pokušati i ne pokušati. Smelo pokušati često vodi do uspeha i do otvaranja vrata koje ponekad i ne vidimo ako ne napravimo taj korak napred. Nepokušavanje znači mirenje i odustajanje koje se kasnije pretvara i u kajanje za propuštenom neiskorišćenom prilikom koja često smeta i više podsvesno bocka čak i od neuspeha zbog pokušaja. Zato, dragi moji maturanti, gađajte visoko i gledajte široko i posegnite hrabro ka svojoj zvezdi koja čeka na vas. Dozvolite sebi da osetite njen sjaj! Ne plašite se i pustite korak jer možete sve što želite i hoćete, ako samo verujete u to. Svakakvih ekonomskih prilika uvek je bilo i biće. Ne tražite opravdanja u trenutnim lošim ili dobrim situacijama u zemlji jer vi za druge ne znate, jer ste tu sada. Izazova je uvek bilo i biće a samo na vama je kako ćete se nositi sa njima. Na vama je kako ćete svojim odlukama o svojoj budućnosti i izboru zanimanja kreirati svoj put. Pokažite smelost i hrabrost i neka vam to postane osobina kojom ćete i dalje kreirati svoj put. Nije poraz ne uspeti … poraz je odustati i ne pokušati! Zato raširite ruke i osvajajte vrhove koji čekaju na vas! Verujte znam i iz iskustva da kajanje zbog neiskorišćene prilike ostavlja veći trag nego i neuspeh pri pokušaju. Kako ste vi moji veseli :)? Imate li vi šta da poručite maturantima i sećate li se svojih matura? Pišite na www.facebook.com/veseladomacica1111, čekam vas. Danas sam odlučila svesno i hrabro prvi put spremiti jagnjeći but u sosu od zeleni. Lepše ću se osećati i ako ne uspe nego da nikad nisam ni pokušala, a između ostalog na greškama se i uči pa će svakako sledeći put biti bolje :). JAGNJEĆI BUT U SOSU OD ZELENI Potrebno je: 1 jagnjeći but, 1 veza zeleni, 1 veća glavica crnog luka, 1 list lovora, 1 kašika senfa, 1 kašičica šećera, 1 limun, 1 kisela jabuka, 3 kašike kisele pavlake, so, biber, malo masti. Jagnjeći but od mladog jagnjeta oprati, posoliti i staviti u dublji sud, sa dve kašike masti i malo vode da se peče, a tokom pečenja ga često zalivati. Nakon pola sata dodati jednu vezu zeleni iseckanu na kolutove, luk na kockice, jedan list lovora, soli i bibera po ukusu pa sve zajedno kuvati dok meso ne bude mekano, a zatim meso izvaditi a zelen propasirati. Dinstati dve kašike brašna na malo masti, dodati kašičicu šećera i propasiranu zelen i po volji jednu struganu kiselu jabuku. Kad je sos kuvan dodati jednu kašiku senfa, sok od jednog limuna i tri kašike kisele pavlake. But iseći, staviti na oval i preliti sosom. Prijatno!
By Milena Marović
Nije život ono što se događa već kako mi gledamo na to
Dobar dan 🙂
Da vam šapnem…
Da li je lakše ili teže kada shvatimo da je sve do nas i na nama? To je saznanje koje me je poprilično promenilo i promenilo poglede na ljude iz moje okoline. Da li mi je zbog toga lakše ili teže ponekad i ne znam odgovor ali sam srećna što sam to spoznala.
U momentima kada sam raspoložena i imam unutrašnji mir nije važno kakvo je vreme napolju, na koje se uglavnom svi žale. Nije važno da li su na stolu razbacani neplaćeni računi ili je gomila neispeglanog veša neprimetno porasla za dva dana. Nekako nije važno ni da li suprug ustao na levu nogu, komšinica u pms-u ili ćerkica zaboravila opremu za trening. Nekako tad nije ništa toliko važno jer – rešiće se. Proći će. Ja osećam lakoću u sebi radost i polet. Mogu da smirim, utešim i razumem i sebe i druge i letim kao leptirić. Obavljam obaveze kao pčelica i baš na svake reči predem kao maca vešto izbegavajući raspravu. Ne nervira me tad ni gužva u prodavnici, stanje u državi kao ni cena jagoda koja nikako ne pada. Sve razumem, prihvatam i shvatam.
Međutim, kada ja ustanem na levu nogu… smrači se sve. Sve mi smeta, nervira me i žulja. Obaveze koje bih završila u prethodnom stanju trajale bi nekad čak i troduplo duže. Komešam se. Sve mi je tesno. Čak mi se tad čini ni da vazduha nema dovoljno i baš mi veoma smeta televizor jer ništa lepo nema da se čuje. Nekako mi je tad i sopstvena koža tesna a ni boja kose nije baš neka, a i nije trebalo da se ošišam… Tad i najmanje opaske ukućana smatram napadom i neretko dođe do rasprave jer mene baš niko ali niko ne razume. A da li ja razumem tad samu sebe?
A taj dan je baš obično neobičan kao i neki od onih prethodnih kada sam letela kao pčelica i u svemu videla cvet. I sad opet ono pitanje sa početka: Da li je lakše ili teže kada shvatimo da je sve do nas i našeg pogleda na naš život i svakodnevnicu?
Pa lakše je jer svesno možemo da utičemo na sebe i da svesno odlučujemo koje ćemo naočare nositi baš tog dana. Ako mi ne menjamo i ne utičemo na sebe, ne možemo to očekivati ni od drugih. Da bismo nešto dobili, to moramo dati. Da bismo ostvarili želje, prvo moramo verovati u njih. Da bismo osetili toplinu sunca, prvo ga moramo videti čak i između oblaka. Da bismo imali i zadržali dobrog partnera moramo to prvo mi biti. Moramo razgrnuti krš izazova svakodnevnice i dopreti svesno do onih osobina partnera koje smo u njima videli i na početku i koje su nas osvojile a koje smo vremenom zatrpali rešenjima egzistencijalnih pitanja. NIJE ŽIVOT ONO ŠTO SE DOGAĐA, VEĆ KAKO MI GLEDAMO NA TO! Na svaku stvar koja se desi možemo gledati iz različitih uglova. Na nama je koji ćemo izabrati i to ja nazivam svest. Svesnom odlukom hoću li biti svesni kreator svoje svakodnevnice i svesno birati pogled i misli o nečemu ili ću dozvoliti tim istim mislima da se kovitlaju i roje dirigovane egom unoseći konfuziju i zbrku nesvesnog stavljajući me u ulogu žrtve. Na nama je! Nekada nije lako ali je moguće biti svesni kormilar svoga broda. Internet je prepun sadržaja samopomoći. Postoje predavači i seminari, neke od njih sam i sama prošla i naučila osnovne tehnike sa kojima uspevam ostvariti lakoću kad nesvesno dozvolim da me nezadovoljstvo savlada.
Ja sam odlučila biti srećna a da li ste vi? Pišite i dođite da razmenimo iskustva na mojoj stranici.
Put samorazvoja, kako neki iz moje okoline misle, ne lišava nas trajno izazova ali veoma pomaže da brzo i lako izađemo iz njih i osvestimo njihovo poreklo, jer ako znamo uzrok lakše ćemo doći i do rešenja. Na nama je i na našim naočarima koje svesno svakodnevno stavljamo, i ja to znam – a da li znate vi?
Moje naočare su danas ružičaste i sve je divno kroz njih kao što je prelepa čorba od tikvica koju ću danas kuvati.
ČORBA OD TIKVICA
Potrebno je: 500 g tikvica, 4 struka mladog luka, ½ čaše kiselog mleka, 1 šoljica pirinča, 1 jaje, ulje, so, mirođija po želji i aleva paprika.
Sitno iseckan luk propržiti na ulju, dodati alevu papriku, promešati i naliti nekoliko čaša vrele vode. Kad voda provri dodati očišćene tikvice isečene ka kocke i pirinač. Gotovu čorbu začiniti razmućenim jajetom u kiselom mleku. Po želji posuti seckanom mirođijom i posoliti po ukusu.
Prijatno!
By Milena Marović
Svako ima svoje mesto odakle su krenuli strahovi
Dobar dan 🙂
Da vam šapnem…
Jednog sasvim običnog popodneva, jedne sasvim obične sedmice pojavila se ispred mene. Malena, kovrdžava, uplakana i uplašena sedela je na stolici naninog stana… sedela je i čekala. Čekala zadnji zagrljaj i pozdrav. Čekala je tatu i mamu koji će je povesti zajedno sa sestrom u novi grad. Preseljavala se iz jednog grada u drugi i odlazila iz jedne tadašnje republike u drugu, tamo negde kako su joj rekli gde će biti lepše i bolje. I verovala je ona tati i mami jer oni nikad lagali nisu. Pored malene suznih okica pojavio mi se tog popodneva i natovareni kamiončić pun imetka jedne porodice, parkiran u sokaku ispred vrata naše nove iznajmljene tuđe „kuće“.
Da… vesele moje/i, sasvim iznenada mi se javilo sećanje na koje sam bila i zaboravila. Setila sam se sebe sa pet godina. Došlo mi je moje unutrašnje dete. Moja mala uplašena „JA“ da me podseti i šapne odakle su nastali strahovi od napuštanja, tuga zbog rastanaka i nezadovoljstvo zbog promena. Zaista sam za nju bila zaboravila.
Toj mojoj malenoj su rekli da ne plače. Viđaće ona svoju nanu koja će dolaziti ali nisu rekli da taj zagrljaj i poljubac i drhtavo mahanje rukom toliko boli. Nisu mi rekli da će u tišini i mraku noći zvuk zatvorenih vrata odzvanjati toliko dugo. Rekli su da su tamo jako fina i dobra deca s kojom ću se igrati, a nisu rekli da ta deca na takozvane „bosančice“ gledaju podrugljivo i podozrivo kao da imaju bar tri uha ili oka na glavi. Nisu rekli jer verovatno ni oni nisu znali da za igranje žmurke i kocke ima ih, dobrih desetak godina, baš tačan broj da „bosančice“ moraju da sačekaju drugi krug za koji često i nije bilo potrebe. Dosta toga su rekli još a dosta i nisu, jer nisu znali. A znali su da zagrle i obrišu iskrene potekle suze zbog propuštenih prilika u kojima bi im pokazala i dokazala da i ja znam i da za žmurku nije bitan broj. Znali su mama i tata okrpiti dobro te novonastale rupe u malenoj iskrenoj duši, ali na žalost nisu imali moć da ih obrišu čarobnim štapićem, jer tu moć niko nema i nemam je ni ja sada kada sam majka. Te moje okrpljene, iako potisnute rupe provlačile su se kasnije i kroz život i dobijale još drugarica. Taj tada stečeni manjak samopouzdanja i strah od ostavljanja kasnije se provlačio i kroz prva ljubavna iskustva, nova poznanstva, prerastajući u jedno nezdravo stanje dokazivanja drugima i brige šta će oni reći – više nego brige za sopstveni osećaj u svojoj koži. Naravno sada znam da se to odvijalo nesvesno kod svih nas. Svi su radili najbolje što su znali, pa i ja. Zato dođi… dođi moja mala da te zagrlim, poljubim i utešim! Dobra si! Lepa si! Znaš i ti sve! Ne plaši se! Ljudi dođu i prođu a rastanci su neminovni kad za njih dođe vreme. Život ne prestaje tad! On te voli i čuva i neminovno teče. Dođi baš takva divna kakva jesi… svi greše, neka si i ti. Ne boj se! Ne stidi se! Ne tuguj! Uvek je bilo i biće – ko treba ostaće, ko ne treba otići će… nije tvoja krivica. Razmisli malo jer svi su tu sa nekom misijom kao što si u nečijem životu i ti. Raširi ruke, voli i raduj se! Pevaj i smej se! Došla si. Našla si me kao i ja tebe i ne ljuti se što me nije bilo pre. Parala sam zakrpe i šila nove haljine da zablistamo zajedno kao nikada pre. Dragi moji, jeste li vi našli „malene“ vaše, ili vas još uvek negde čekaju? Pišite na veseladomacica1111, sigurna sam da svi imamo neka iskustva iz ranog detinjstva koja kasnije veoma utiču na nas. Javite se i potražite vaše male jer veoma je važno da se sretnete. Moja mala kovrdžava i ja odosmo sad da spremimo burek s mesom. Od moje nane niko nije bolje umeo da ga napravi! BUREK SA MESOM Potrebno je 750 g kora za pitu, 500 g mlevenog mesa, dve glavice crnog luka, 5 jaja, velika šolja kisele vode i ½ te iste šolje ulja. Za zalivanje je potrebno 2 jajeta i 1/2l mleka. Prvo se izdinsta luk u koji se doda mleveno meso. Po želji se posoli i pobiberi. Kad je to gotovo ređa se ta smesa na svaku drugu koru dok se sve ne potroši. Tako poređano stavi se u zagrejanu rernu da se peče. Vreme i temperatura rerne je proizvoljna po vašem dosadašnjem iskustvu sa pečenjem. Na pola pečenja burek zaliti sa umućena dva jajeta sa mlekom. Prijatno i uživajte!
By Milena Marović
Predaj teret koji ne možeš da nosiš ili - otpusti
Dobar dan 🙂
Da vam šapnem…
U tiho kasno predvečerje vetar je duvajući povijao grane mlade trešnje. Njihale su se levo, desno, a lišće je treperilo i svi zajedno plesali su svoj ples. Trešnja se prepustila. Nije se opirala, predala se potpuno verujući vetru. Znala je da tako treba. U suprotnom možda bi ostala sa nekom polomljenom granom, a svejedno ishod bi bio isti. Vetar bi dovao dokle je trebalo da duva, a na njoj je bilo kako će odigrati ples. VETAR JE ŽIVOT A JA SAM TREŠNJA!
Dugo, zaista dugo plesala sam u grču. Strah je unosio nesigurnost u moje korake. Nije da nisam verovala – verovala sam, ali sada znam – ne iskreno i iz dubine srca. Verovala sam površno. Želela sam i htela. Slušala sam a nisam čula. Gledala sam a nisam videla i mislila sam da znam a nisam. Nisam znala predati teret. Davno sam čula to od mog dragog komšije, verujućeg čoveka, koji zna da nam na onim našim komšijskim besedama kaže da sva životna mudrost je zapisana u najpoznatijem svetskom bestseleru – Bibliji. Govorio mi je : „Samo predaj teret koji ne možeš da nosiš. Predaj i pusti. To je do tebe. Ima ko o tome svemu brine.“ Ih 🙂 … mislila sam… kad bi to sve tako bilo… a ja?
Opirala sam se nesvesno i stalno ja nešto imala da dodam, čačnem, uradim, misleći da ću na taj način nešto požuriti, dobiti i ostvariti pre. Čvoruge koje sam dobijala često zapinjući o zid koji bi se našao ispred mene nisu mi bile dovoljan znak da usporim, stanem i pustim. Nesvesni kontrolor u meni držao se svog pravca, stremio, vidao ranice i nastavljao dalje jureći u pobede ega koje nekad izmoren nije imao snage ni da proslavi. Nekako sam se bojala da ako JA to ne iskontrolišem neće ispasti dobro. Iskomplikovaće se ako baš to moje oko ne vidi. Posao se neće dovršiti na vreme kako treba. Deci će promaći poneka obaveza ako me o svemu ne obaveste i referišu kako je prošlo. Suprug će zakasniti ako ja ne znam vreme i mesto gde baš uvek treba da bude ;). Brinula sam ja stvarajući sebi još veći vrtlog brige i obaveza gušeći svojom neverom druge i nazivajući pri tom to svoje stanje kontrolora pogrešnim imenom. Nazivala sam to sve ljubavlju. Zbog prevelikog gušenja drugih mojom brigom neretko se dešavalo da sam i bivala povređena kada navodno moju „ljubav“ ne mogu da prime. Po zakonu privlačenja na svu tu brigu dobijala sam još brige, na strah još straha, nesveno neznajući kako život funkcioniše, duša šapuće a svemir razgovara. Sve više uplitala sam se u sopstveno klupko dok se konačno nisam zamrsila i umorna od sebe same pala. Da pala sam, pala sa modricama na kolenima ali i tada sam konačno otpustila, prepustila i predala teret nemoćna više na krhtkim ramenima bespotrebno sama da ga nosim. Tada sam istinski i duboko u sebi shvatila da pre zore zaista ne može da svane ma šta JA radila. Spoznala sam da moja bespotrebna briga nikako ne može ubrzati i poboljšati prirodni tok životne reke. Može ga samo dodatno usporiti i iskomplikovati jer mi nismo sami na ovom svetu. Mi smo bezuslovno voljena i zaštićena bića i sve se dešava za naše najveće dobro kao i što se desio i moj pad. Zaboleo je ali i veoma koristio. Naučio me je da konačno shvatim šta znači predati teret i da to nije odustajanje i nemar, već treći korak primenjivanja zakona privlačenja koji se zove otpuštanje koji je i najteži. Moje je da želim, što je i prvi korak. Sve što poželimo već je u našem vortexu ostvarenih želja i bez našeg upliva naše ne-fizičko to već negde živi (drugi korak) a na nama je da verom u pozitivan ishod vođeni našim emocijama to i dopustimo da se desi otpuštanjem a ne vezivanjem i preteranom brigom, jer i ako se ne ostvari tada, onda i ne treba. I bolje je. Znači moje je da želim i verujem a ono što treba da se desi desiće se i bez mojih modrica jer svedoci smo da se od malenog semena razvije prelep cvet. Potrebno je strpljenje da se seme razvije u izdanak, zatim u pupoljak pa da procveta. Naše je da strpljivo negujemo svoje seme. Često i pored najbolje namere previše nečega ugrozi plod i prekine prirodan tok. Dovoljno je da sadimo sa osmehom, zalivamo ljubavlju i verujemo iskrenim srcem jer SAZREĆE TAČNO KAD TREBA a kolena neće biti plava!
Kako ste vi? Šta radite javite www.facebook.com/veseladomacica1111 tamo sam…
I sada mi se pokadkad desi da me moj kontrolor poseti i da želi ponešto da začini po svom ali na svu radost sve manje i manje 🙂 . Srdačno vas pozdravljam spremajući Gabon tortu jer drage komšije slave.
GABON TORTA
Potrebno je prvo napraviti fil. Umuti se 1 ½ margarin sa 250 g prah šećera koji se sastavi sa 15 žumanaca koja su takođe prethodno dobro umućena. To se sve zajedno sastavi sa 200 g istopljene čokolade i 150 g seckanih prepečenih lešnika. Potrebno je ispeći tri korice od: 5 belanaca, 5 kašika šećera, 5 kašika prepečenih samlevenih oraha, 2 kašike brašna i 2 kašike prethodno spremljenog fila.
Na svaku koru premazuje se fil i ređa jedna na drugu. Preko cele torte prelije se glazura od 100 g istopljene čokolade sa 3 kašike ulja. Cela torta može dodatno da se ukrasi mlevenim orasima.
By Milena Marović
Ne sudite da ne budete suđeni
Dobar dan 🙂
Da vam šapnem…
To sam pre nazivala slučajnostima a sada to nazivam sinhronicitetom ili manifestacijom svojih misli u realnosti. To je ono kada o nečemu razmišljate a odmah zatim u vašoj stvarnosti se desi da pred vas iskoči neka vest, pasus, članak ili bilo šta o tome. Ja sam ovim saznanjima oduševljena i veoma zahvalna. U zadnje vreme veliku zahvalnost sam osećala baš zbog tog mog „buđenja“ (nazvaću ga tako) jer su moja dečica u periodu puberteta i adolescencije, kada nekako traže sebe, pa mogu da im prenesem moje nove spoznaje kako bi što lakše i bolje došli do odgovora i olakšali sopstvenu svakodnevnicu. Iako njima u početku moja promena nije prijala baš u potpunosti, sada je nekako sve došlo na svoje. Često se desi da mi sin pošalje neki status, poruku ili opasku na teme koje pratim, pa zajedno to razmotrimo i to me baš obraduje.
Tih nekih mojih dana sam između ostalog i razmišljala kako bi bilo lepo da je u škole pored svih predmeta koji nam trebaju ili ne trebaju (po mom mišljenju) bio uveden i predmet o emocionalnoj inteligenciji. Ubeđena sam da bi nam svima bio od koristi i doveo do napretka čitave nacije. I tako pregledajući novosti na FB pred spavanje, naiđoh na jednu debatu, čak raspravu na temu novosti koje Novak Đoković u okviru svoje humanitarne organizacije uvodi u naše vrtiće i škole. Sinhronicitet. Međutim umesto da budem srećna zbog još jedne potvrde našeg divnog zakona privlačenja ja bih silno uznemirena i takođe se i ja nesvesno nađoh na testu. Toliku količinu osude, razjarenog ega i nerazumevanja odavno nisam imala prilike da vidim jer realiti programe i političke emisije nikako ne pratim :). Toliko toga na jednom mestu – pogotovo na takvom! U pitanju je bila jedna naša verska FB grupa koju, nadam se da razumete, neću imenovati. Pojedinci su komentarisali, osuđivali, pa čak u ponekom komentaru bili i neprijatni. Naravno da je bilo i svesnih učesnika koji se nisu toliko bavili da li je tema po njima ispravna ili nije. Oni su pokušavali da im stave do znanja da nije lepo suditi. Ja se takođe ovde neću baviti promovisanjem Novakove ideje. Lično sam njegov veliki fan i obožavatelj. Sate i sate sam provela uživajući u njegovoj igri. Divila sam se i divim se i dalje tom mladom čoveku, velikom i disciplinovanom sportisti i po mom mišljenju najboljem promoteru našeg naroda na svetskoj sceni. Opet naglašavam LIČNO bih svoju decu da su u tom uzrastu dobrovoljno upisala na taj program bez ikakvog straha i predrasuda da će biti članovi nekakve sekte ili biti udaljeni od lične vere.
Međutim meni se kroz ovu temu opet otvorilo pitanje: „Ko sudi? Čemu i kome i zašto? Zar je teško sagledati drugog iz više uglova, porazmisliti i razumeti – jednostavno prihvatiti? Zar je toliko lakše napasti i osuditi pogotovo u jednoj takvoj grupi koja promoviše našu veru, empatiju i milosrđe? Kontradiktorno i zbunjujuće skroz, bar za mene koja se u ovom svom monologu nesvesno nađoh na testu. „Da li ja sad sudim“? Pre bih upala u sopstvenu zamku ali sad to već na vreme prepoznam. Zastanem. Osvestim.
U ovom trenutku setila sam se čuvene Isusove izreke iz besede na gori: „Ne sudite da ne budete osuđeni“! Sputala sam i smirila svoj ego i prihvatila neistomišljenike. Nisam imala pravo i htela sam da sudim. Odustala sam od prosuđivanja šta ove ljude navodi na takve komentare znajući da nezadovoljstvo sobom, strah i neznanje često nesvesno hrane ego dozvoljavajući mu dominaciju. Iako bih ja ukazala poverenje projektu, iako ja ne mislim isto, nemam pravo da sudim. Jedno je ne misliti isto, odnosno različito od drugih i ne slagati se sa nečim, a sasvim drugo je napadati, suditi i optuživati. Shvatila sam na vreme da u carstvu ega pobede ne postoje i da car postane podanik sopstvenog sebe.
Kako ste vi? Šta radite? Javite se na stranicu
Čekam vas sa divnim čokoladnim kolačem i naravno čašicom razgovora 🙂
ČOKOLADNI KOLAČ
Potrebno je: 3 šolje jogurta, 3 šolje brašna, 3 šolje šećera, 4 kašike kakaoa, 1 šolja ulja a može i 2/3 šolje i 1 kaščica sode bikarbone. Svi sastojci se zajedno umute i razliju se u pleh u kome se peku. Smesa se peče u rerni oko pola sata na 200 stepeni. Kada je pečen i malo prohlađen, kolač se iseče na kocke i prelije glazurom. Za glazuruje potrebno 200 g čokolade za kuvanje, 100 ml mleka i 4 kašike šećera.
Veoma je omiljen u mojoj porodici. Probajte i prijatno!
By Milena Marović
Iskreno voleći nesavršenu sebe
Dobar dan 🙂
Da vam šapnem…
Opet je padala kiša. Po besprekornom redu kapi su se slivale jedna na drugu a ja sam počela slagati stvari i garderobu u mom ormaru. Ne znam kako to ide kod vas ali kod mene za tili čas nastupi haos. U nekom trenutku žurbe red se poremeti i nekakvi rukavi i nogavice izvire na sve strane. Nisam ni od onih koji redovno prave čistku starih stvari koje se godišnje nisu obukle par puta. Ja to nekako čuvam misleći da će trebati. Znam da i u ormaru treba napraviti prostor da energija nesmetano teče, ali svaki put kad nešto odvojim, pojavi se neki razlog zbog čega to isto zadržim. Nekom prilikom ću se pozabaviti i tim šta mi to govori, čega se držim i za šta se vezujem kroz te stvari. Čega to ne želim da se oslobodim? Eto… još čuvam i nju!
Divnu prelepu, prozračnu košuljicu, svetski poznate marke i veoma, veoma skupe, čije se cene i danas nerado sećam. Danima sam je gledala, snimala kroz izlog i čak i par puta probala dok nisam prelomila, ispisala čekove i konačno je kupila. Bilo je to pre par godina, u vreme onih mojih faza o kojima sam vam pričala na početku našeg druženja. Bilo je to ono vreme tihog nezadovoljstva i dozivanja moje sputane duše kada sam se u traženju sebe i sopstvene radosti hvatala za spoljašnje faktore misleći da u tom grmu leži zec. Da, mislila sam i bila ubeđena tada da ako je kupim i obučem i prošetam po sunčanom danu da je to to. Pa slične modele iste marke videla sam na par žena iz moje okoline i bile su baš nekako zadovoljne pa sam htela i ja. Želela sam i ja da budem srećna. I bila sam, ali na kratko.
Taj prvi put kad sam je obukla šetala sam poput pauna nekako rašireno, moćno, diveći se sopstvenom odrazu u usputnim izlozima. Bila sam lepa, srećna i zadovoljna u mojoj željenoj košuljici. Bila sam zadovoljna i uveče kada sam je skinula i odložila na pranje. Ulepšala mi je dan ali nije rešila problem. Skrenula mi je misli ali nije ih obrisala gumicom. Ogoljen sopstveni odraz u ogledalu i dalje je imao senku. Tako dragi moji sreća je nekako splašnjavala pri svakom sledećem nošenju i kačenju na ofinger. Njen sjaj je u narednih par meseci bledeo više nego cena kojom sam je platila. Ona, košuljica, je nosila mene a ne ja nju. Prividnim sjajem sijala je ona, a ne ja. Dozvolila sam joj to naravno nesvesno.
Verujem i mislim da nisam jedina koja je radila tako nešto u fazama lične nevoljenosti i manjka samopouzdanja. U životu ljudi često posežu za raznoraznim stvarima samo da bi se nekome ili nečemu dokazali i pokazali u najboljem svetlu. Kupuju se besna auta, nose preskupi satovi i firmirana odela koja bi predstavljala ulaznicu u neka njima značajna društva i tokove, misleći da će u toj preskupoj uniformi obezbediti što bolje mišljenje drugih o sebi. Sopstvene vrednosti kroz te stvari stavljamo u ruke drugih i njihovim potvrdnim i zadivljenim pogledima dobijamo navodnu potvrdu sebe, ko smo, šta smo i koliko vredimo. Znam porodice koje su odlazile na odmore uzimajući kredit samo da bi mogle opstati i biti deo određene „elite“ tih deset dana. Kako obezbediti ogrev će se nekako već rešiti. Ne bih želela da me pogrešno razumete! Nisam ja protivnik lepih, skupih i udobnih stvari. Naprotiv, volim sve to ali sada razumno i svesno. Ne dozvoljavam više da stvari nose mene već ja njih. Ne vozi mene auto, već ja njega zbog sebe i svoje udobnosti a ne zbog mišljenja drugih. Nosim i volim i dalje košuljice i svašta još ali one sijaju mojim sjajem a ne ja njihovim. Moja sreća i zadovoljstvo nemaju veze sa cenom košulje ili sata i marke auta već isključivo samo sa mnom i mojim mišljenjem o sebi. Sopstvene potvrde naših vrednosti nisu u pogledima i odobravanjima drugih. Mogu nas zadovoljiti, ohrabriti i ponekad čak malo i podići ali samo na tren. Na tren do onog momenta kada odložimo ključeve i uniforme skinemo na ofingere i suočimo se sa sopstvenim ogoljenim odrazom u ogledalu i sebi sami poželimo laku noć. Maske tada ne postoje i samo mi znamo sijamo li lažnim ili pravim sjajem bez ikakvog laskanja i dodvoravanja. Ja sada sijam zlatnim sjajem iskreno voleći nesavršenu sebe. Obući ću sutra moju košuljicu da i ona opet zasija zbog mene kao nekad ja zbog nje 🙂
Kako ste vi i šta radite? Imate li sjajne košuljice… pišite i dođite na druženje
na stranicu da zajedno sijamo 🙂
Kada završim sa ovim raspremanjem koje odužih spremiću
PILETINU U MEDU
Za to nije potrebno puno vremena a ukusno je. Mera je na 500 g piletine bez kostiju ali ja moram da pravim duplo. Potrebno je napraviti sos od 1 kašičice senfa, 2-3 kačičice soja sosa i 5-6 kašika meda. Piletina isečena na kocke se ostavi da stoji jedan sat u tom sosu. Posle se može peći u rerni ili na malo ulja u tiganju. Posoliti po želji i služiti uz kuvan pirinač ili pire krompir. Obe kombinacije su odlične.
Probajte i prijatno 🙂
By Milena Marović
Ptice pevaju, mačke trče, ali mi kreiramo naš život
Dobar dan 🙂
Da vam šapnem…
Negde u sam smiraj dana kada je sunce završavalo svoj dnevni ples, a mesec imao generalnu probu pred svoj nastup, ulicom se prolomi britak glas devojčice:
„Marija stani! Ćekaj! Nemoj sad! Crna mačka je prešla put.“
„Ma hajde Marina, dođi, to nije tačno!“
„Ma, ne… neću. Znaš li da kad crna mačka pređe put to nije dobro? Desi se nešto loše!“
„Ha, ha, ha, e ja baš hoću. To nije tačno videćeš!“
Drago mi je što na život više ne gledam iz ugla uplašene srne misleći da na svakom ćošku vreba opasnost. Eto… baš pre neki dan u svom niskom letu, svojim krilom me je zakačila i vrana po glavi. Iznenadila sam se jer mi se to prvi put desilo. Međutim, mirno sam nastavila dalje znajući da me čeka nešto dobro. Ko mi je kriv jer se nađoh na njenom putu?
Volela sam da sam mogla i Marini sa početka moje priče da ispričam sve ovo. Da je ohrabrim i kažem da život nije strah i da njega ne kreira crna mačka, vrana ili ćuk, već mi… naše misli, uverenja i emocije. Kreiramo mi sve sami. Ptice pevaju, mačke trče, a na nama je šta ćemo videti i očekivati od svega toga, jer i huk sove može biti glasnik dobrih vesti i detelina sa tri lista može doneti sreću, ali samo ako mi verujemo, želimo i hoćemo da je tako.
Kako ste vi? Šta radite? Svratite da popričamo na moju stranicu
Ja odoh da pravim mekike za doručak od „ludog“ testa. Evo vam recept i obavezno probajte.
LUDO TESTO
Potrebno je ½ l mleka (može i pola mleko, pola voda), 20 g kvasca, 2 kaščice soli, 2 kaščice šećera, 5 kašika ulja, 5 kašika belog vina ili umesto toga 1 mala kašičica sirćeta, 2 jaja, 1 prašak za pecivo i 1 kg brašna. Kad vam kvasac nadođe dodajte ostale sastojke i sve dobro umesite. Od ovog testa mogu da se prave i krofne i tortilje i podloga za picu. Po želji rasklagijajte koju hoćete debljinu. Ja lično rasklagijam za mekike debljinu od 3-4 mm i unutra stavim sir i pržim ih na vrelom ulju. Testo može odmah u frižider i može u njemu da stoji par dana i da se koristi po potrebi, samo je činiju potrebno prekriti folijom ili kesom. Prijatno!
By Milena Marović
Nezadovoljstvo nije naše prirodno stanje
Dobar dan 🙂
Da vam šapnem…
Padala je kiša tiho i sporo, u prvi mah čak i ne primetno, a ipak tako uporno i ujednačeno. Kapljice su se slivale niz prozore kao po nekom nemom utvrđenom redu, jedna iza druge, formirajući male barice na listovima mojih tek posađenih muškatli. Kada bi skupljena vodica na listu dovoljno otežala, list bi se iskretao i ta barica bi polako klizila i stapala se sa drugom koja je već bila formirana na betonskoj stazi. Fascinirao me je taj red i mir kišnih kapi, besprekorno dirigovan palicom prirode. I ja sam osećala i mir i spokoj a kiša mi naravno nije nimalo smetala. Nije uvek bilo tako. Moje nemirne, vragolaste misli, podsetiše me na vreme kada sam zbog padanja kiše nervozala i smatrala da kiša pokvari dan i izmamiše mi osmeh na lice.
Sećam se tih dana. Kada bih čula kišu ili videla vremensku prognozu koja je najavljuje osetila bih odmah nemir. Onaj iznutra ničim izazvan koji je jedva čekao da se oglasi jer je kao našao opravdan razlog. Jedva je čekao da zagrmi u svojoj punoći jer zamislite napolju pada kiša. I da, zaista tih dana verovala sam i mislila da se on baš javio što napolju pada kiša. Smešno… Malo bolje kad razmislim javljao se on i kad je jače grejalo sunce, duvao vetar ili čak na uličnu buku. Koristio je sve neke sitnice samo da mi šapne i podseti da je tu. Dozivao je smelo ljuteći se ako ga ne čujem odmah i sa svakim sledećim naletom bivao je opet sve jači. Bockao je. Želeo je pažnju pokušavajući nešto da mi kaže, a ja ga nisam bila spremna tada čuti.
Danas baš uz ove nežne, meke i krhke kapi kiše odajem mu javnu zahvalnost. Onu veliku i iskrenu iz dubine probuđene duše i čistog srca jer je bio uporan. On nije odustajao od mene i onda kada sam ja negde nesvesno zaboravila sebe. Dosledno je čekao da ga udostojim i konačno čujem šta ima da mi kaže. A rekao je mnogo…
Uspeo je da me probudi i natera da se suočim s njim. Uspeo je da me vrati sebi. Naučio me je da odgovore na nerazjašnjena pitanja potražim u sebi i svojoj duši i da hrabro zavirim u nju. Naučio me je da svoje lično nezadovoljstvo ne opravdavam spoljačnjim faktorima ili vremenskim prilikama, drugim ljudima ili njihovim rečima, već da je sve u meni. U meni i u mom ličnom osećaju i pogledu na sve to. Naučio me je da hrabro zavirim u sebe i sebi samoj ogolim svoj lik sa svim dobro skrivenim ogrebotinama ispod sopstvene kože. Dugo sam mislila da je dovoljno ako te ogrebotine budu skrivene. Ne vidi ih niko i nije važno. Tu su gde su i neka ih. Međutim taj moj nemir mi je tako lepo objasnio da to nije tako. Pokazao mi je da se nesanirana i nezarasla ogrebotina vremenom pretvara u ranu koja tražeći lek mora da izbije na površinu. Potisnuto nezadovoljstvo i emocije zaista dugo mogu da krvare i žive tako skrivene i ugušene u senci ali (sada znam da je na sreću) kad tad moraju da nađu put. Moraju da se oslobode, pa makar kroz neku bolest ili dijagnozu da nas probude i podsete da nezadovoljstvo nije naše prirodno stanje na koje treba da se naviknemo i pristanemo. Treba da prihvatimo da je sasvim normalno da se javi ali da tada ne treba da ga gušimo i potiskujemo i okrećemo mu leđa praveći se da nije tu. Treba da ga saslušamo i svesno i hrabro zapitamo odakle dolazi i šta nam poručuje, ne tražeći njegova opravdanja u masi spoljašnjih faktora bežeći od sebe. Zahvaljujući mom upornom nemiru shvatila sam i da svi odlasci bole. Drugi kada odu od nas boli i nekako prođe, međutim kada nesvesno odemo od sebe i zalutamo u lavirintu sopstvenog nepoznavanja, bol ne prolazi lako. Vremenom jača i širi i odvlači nas od naše stvarne životne svrhe i bića koje je predodređeno dolaskom na ovaj svet na obilje i zadovoljstvo a mi to ponekad zaboravimo.
Zaboravimo našu pravu svrhu i potisnemo i zaboravimo na ono naše unutrašnje dete koje nemirom uporno doziva. O mojoj maloj zaboravljenoj veseloj pisaću vam neki drugi put.
Kako ste vi, šta radite? Smeta li vam padanje kiše kao nekad meni… dođite i pišite na mojoj stranici čekam vas kuvajući 🙂
KEKS NA PRESU
Potrebno je umutiti 8 jaja sa 500 g šećera, jednim praškom za pecivo, 250 ml ulja, 200 ml mleka, 2 kesice vanilin šećera i 1 kg brašna. Po želji u testo se može dodati i malo soka od limuna. Testo se kašikom stavlja na zagrejanu presu.
Danas ovaj recept zovu i Bakin kolač. Meni je posebno drag jer ga je lično u moj kuvar davno napisao moj tata, koji već dugo nije sa nama, svojim rukopisom i čiji odlazak i danas boli, ali je bio neminovan.
By Milena Marović
Kada nas iskreno vode srce i ljubav
Dobar dan 🙂
Da vam šapnem…
Uz miris pokošene trave i zvuk kosačica koji se u zadnjih par dana naizmenično smenjivao mojom ulicom, shvatih i osetih kako sve besprekorno funkcioniše kada ljude pokreće ljubav. Ljubav… ona spontana s verom i mirom, nekontrolisana i nedozirana egom.
Kao po nekom nepisanom pravilu i dogovoru, početkom nedelje, svi u mojoj okolini krenuli su u neka raspremanja i radove po dvorištima. Sadilo se cveće, nosile saksije, prali prozori, kačile zavese. Radosno smo se dovikivali preko ograda šaleći se i pitajući uz opaske ko je najvredniji. Svi su bili raspoloženi i delovalo je zaista da nikome ništa nije bilo teško. U gradu je takođe bila gužva. Svuda. Na ulicama, u prodavnicama, kao i na pijaci. Zagušene kolone na udarnim raskrsnicama, prepuni parkinzi i još punija kolica svakakvih namirnica.
Zaista je svuda vladala neka divna i pozitivna energija koja se osećala gde god da krenem. Ne znam kako je bilo vama ovih dana ali ja sam uživala. Inače se od svih praznika nekako radujem najviše Vaskrsu. Da li je to što je Vaskrs simbol večnog života i ponovnog rađanja ili što je baš u proleće kad je sve procvetalo ili pak što na Vaskrs kuvana jaja imaju taj ukus koji se ne može ponoviti nijednom tokom godine…? Ne znam… ne znam, a i nije važno. Važna mi je bila ta radost i sreća koju sam osećala i koja je uspela potisnuti sve nedaće, brige i loše misli tih dana. Kao da sam bila u oblacima i u nekoj drugoj dimenziji. Čekajući nedelju i veliki porodični ručak, neumorno spremajući specijalitete u svojim mislima opet sam potvrdila sebi jednu životnu teoriju. Teoriju da kad nas pokreću ljubav i radost iznutra, ništa nije teško i pored svega sve se može i sve je izvodljivo.
Da dragi moji, kada mi osećamo radost i sreću i ljubav u nama samima, to vidimo i svuda oko nas.
Pitam se da moje raspoloženje nije bilo takvo ovih dana da li bih uopšte mogla videti i primetiti oko sebe sve ove divne stvari? Da mi je lični fokus bio na problemima, besparici i oskudici kako bih ovo sve doživela? Sigurno drugačije. Ili, razmišljala sam, da uopšte i u drugima nije bilo radosti, ljubavi i vere zbog predstojećeg praznika ne bih ni ja mogla biti toliko pozitivna. Negde bih i pored ličnog dobrog raspoloženja osetila sigurno poneki nemir ili nervozu pa bar na najvećoj gradskoj raskrsnici.
Ali nisam… ništa drugo nisam osetila, sem ljubavi i prećutnog blagog sporazumevanja svih nas.
Nekako negde u dubini osetila sam ono o čemu mnogi pišu a koje baš i ponekad nisam mogla razumeti. Osetila sam da smo negde svi jedno pod ovom našom nebeskom kapom kada dozvolimo da nas vodi iskreno srce i ljubav.
Kako ste vi osetili ovu našu predprazničnu atmosferu? Da li je u vašem delu našeg nebeskog svoda vladala ljubav? Javite se i svratite da popričamo www.facebook.com/veseladomacica1111
Pišite i kakve ste specijalitete spremali. Ja sam spremila pored prasećeg pečenja i neizostavne Ruske salate i divnu lisnatu pogaču. Probajte…
LISNATA POGAČA
Sastojci: kocka kvasca, 200 ml mleka, 200 ml jogurta, 100 ml ulja, 3 jajeta, 700 – 800 g brašna, so i 1 kašika šećera, 150 – 200 g margarina.
Priprema:
1. Kvasac (30 g) rastopiti u malo toplog mleka, dodati 2 jaja i 1 belance pa izmutiti žicom.
2. Dodati sve ostale sastojke i zamesiti srednje tvrdo testo. Ostaviti da naraste oko 20 min. Zatim razviti u tanku koru koliko se može i premazati sa razmekšanim margarinom i rolovati.
3. Seći rolnice makazama ili nožem 2 centimetra širine i ređati u podmazan pleh naslanjajući jednu na drugu.
4. Žumance izmešati sa malo ulja pa četkicom premazati pogaču i posuti susamom i ostaviti da naraste oko 15 min.
5. Peći u rerni na 180 stepeni 40 – 45 minuta.
Prijatno!
By Milena Marović
Ne propuštajte da uživate u sadašnjem trenutku - neće se vratiti
Dobar dan 🙂
Da vam šapnem…
Da li zbog Saturna koji je pre par dana krenuo retrogradno ili zbog punog meseca u Vagi čiji uticaj se već oseća, ja vam provedoh par nemirnih noći. Iako inače mirno spavam ovih noći sam se budila. Pauze između sna ispunjavale su misli koje i pored svih tehnika koje sam naučila da ih odagnam, nisu uspevale. Slike događaja prethodne nedelje smenjivale su se u mojoj glavi. Bilo je tu raznih slika i zvukova. Drag komšija u bolničkom krevetu. Šarenolika grupa mladih i starih, naoružanih pištaljkama i ponekim transparentom, demostranata u uličnoj šetnji. Prazne ogolele saksije na terasi koje su me svaki dan dozivale i zajedno sa mnom čekale da prođe ovih par hladnih dana da zasadimo mlade nove muškatle. Bilo je još tu koječega ali ponajviše se motala slika moje mame koja blago začuđena sedi na svom omiljenom kauču, nemoćna da otera prošlost iz sadašnjosti.
Znam… nije lako. Nije lako pogotovo što moja mama živi sama u svojoj kući. Žena u kasnim šezdesetim, u penziji, okružena fotografijama i uspomenama proteklih vremena kada smo se svi u nekoj žurbi preplitali jedni sa drugima. I ona je tada kao i ja sada, negde žurila i gunđala, jer između rasparenih čarapa, nezaprženog ručka i ponekog pauka koji izviri, nije uspevala da pronađe ni trenutak za gutljaj tople kafe. Da… tada je nesvesna sadašnjeg trenutka više razmišljala o budućnosti i vremenu koje će doći, kada ćemo sestra i ja biti nezavisne odrasle osobe. Danas kada je moja mama srećna baka četvoro unučića, nesvesno priziva prošlost i u višku vremena i manjku obaveza, živi u njoj. Ovo sve govori da nije ni pre živela a da ni sada ne živi u sadašnjem trenutku – jedinom trenutku koji postoji. Složićete se sigurno sa mnom da moja mama nije jedina i da i mi to često radimo. Nerviramo se zbog prošlosti i brinemo zbog budućnosti. Razvijamo čitave filmove u svojim glavama nemoćni da svesno zamenimo nesvesnim, ne dozvoljavajući nam da osetimo trenutnu lepotu. Naša neprisutnost u sadašnjosti dozvoljava nam da život ne živimo onakav baš sada kakav jeste, već da prolazi pored nas u svom punom sjaju.
U svojoj knjizi „Moć sadašnjeg trenutka“ Ekart Tol je to sasvim lepo objasnio. Ja sam je pročitala i često joj se vraćam, pokušavajući da ovladam svojim nesvesnim i da uživam u svesnom trenutku svoje sadašnjosti. Kada mi moj lepi ego u „sada“ dovuče misli straha i brige, ja se setim da misli nisu „JA“ i da ja nisam moj ego i da sam ja jedno divno biće koje je baš tu gde treba da jeste zahvalno za sve što ima. Ako zaista uspemo da osvestimo sadašnji trenutak shvatamo da nijedna briga i problem nije u njemu, već u našim mislima prizvanih egom. „Mnogo patnje, mnogo nesreće nastaje kada uzmete svaku misao koja vam padne na pamet kao da je istinita. Situacije vas ne čine nesrećnim. One u vama mogu izazvati fizičku bol ali vas one ne čine nesrećnim. Vaše misli vas čine nesrećnim. Vaša tumačenja priče koju pričate sami sebi vas čine nesrećnim“… ovo je citat iz knjige Moć sadašnjeg trenutka koji sam pročitala mami. Pokušala sam je nagovoriti da uzme da pročita knjigu. Nije vredelo… njene navike i godinama sticanja uverenja su bile jače od mog truda i reči. Lepo se nasmejala, odmahnula rukom i sa sjajem u oku rekla: “Pusti dete to… kako ćemo šarati jaja za Uskrs?“
Kako ste vi? Šta radite? Imate li snage, vere i volje da osetite moć sadašnjeg trenutka i svesno ga živite? Svratite da popričamo www.facebook.com/veseladomacica1111
Ja imam i veoma ga želim živeti … želim živeti život SADA i OVDE a ne gubeći dane želeći želje koje i kada se ostvare donose samo trenutno zadovoljstvo jer već sledećeg trenutka svesna sam da nešto drugo želim. Danas sa vama podeliću tehniku kojom ja šaram uskršnja jaja i u kojoj beskrajno uživam. Probajte i javite da li vam se sviđa 🙂
Ukrašavanje jaja
Jaja možete prethodno obariti i ohladiti ako ste tako navikli. Ja lično tako ne radim. Uzmem sveža jaja i običnom selotejp trakom lepim po njima razne oblike. Ponekad izlepim i oblike koje sam napravila od selotejpa koji, na primer, iseckam makazicama. To mogu biti razne tračice, trouglići, zvezdice ili bilo šta drugo. Kada sam posebno strpljiva i imam vremena, isečem i nalepim slovima imena mojih ukućana. Potrebno je da selotejp bude dobro zalepljen za jaje. Šara ostaje tako što ta jaja posle kuvam u bojama. Boja oboji jaje gde nema selotejpa a šara je ispod trake. Kad su jaja kuvana i ohlađena traku skinem i premažem ih uljem da se sijaju. Ako niste ovo radili do sada pokušajte, originalno je i šarenoliko 🙂
By Milena Marović
Prihvatite svoju ne(savršenost)
Dobar dan 🙂
Da vam šapnem…
U zagrljaju tek ozelenelih krošnji, divne Save okupane zlatnim sjajem jutarnjeg sunca, u društvu divnih žena, svake ponaosob posvećene svojoj životnoj misiji, provela sam jedan nezaboravan dan. Znam da divna zelena kućica u kojoj se održavao festival, nije slučajno zelene boje. Znam sada ni da se ja tamo nisam našla slučajno i znam, a i uvek sam znala, da energija ljubavi i razumevanja koju osetite dolaskom na jedno takvo mesto ne može biti našminkana i nameštena. Ona zrači. Ona se oseti i širi poput talasa iz otvorenih srca, nežno i nenametljivo vas grli, budeći beskrajnu zahvalnost što sam baš tu gde jesam. Na jednom mestu našli su se divni profecionalci svojih uloga da nesebično podele svoje znanje i divna skupina različitog doba da to znanje primi sve sa zajedničkom temom i ciljem o SVESNOM RODITELJSTVU na FESTIVALU RODITELJSTVO NOVOG DOBA.
Ako prihvatimo i sebi oprostimo svoju nesavršenost koja je normalana, možemo i njima lakše objasniti da greške ne osuđuju krivicom da nisu dovoljno dobri i da su one neminovne i služe kao putokaz na životnom putu. To što volimo sebe i dozvoljavamo sebi sopstvenu sreću samo nam može pomoći da svesno širimo zdravu energiju sopstvenim primerom na njih. Našoj dečici, naš primer je jedini merodavan svedok, bolji od bilo kakvih izgovorenih reči.
Juče sam čula i veoma mi je koristilo najnovije sprovedeno istraživanje da deci nije bilo bitno koliko su roditelji ili mame zarađivale tokom svog života već da li su živeći svoju misiju bile srećne. Svesno roditeljstvo nije jednosmeran već uzajaman i zajednički proces, dece i nas, koji se ne završava nikad i za koji nikad nije kasno. On traje koliko i naš život sa svim svojim izazovima i blagoslovima koje pruža. Verujte, i pored svih teškoća na koje nailazimo divno je upustiti se u svesno roditeljstvo i svesno postajanje najbolje verzije sebe jer jedino i samo tako možemo biti i svesna dobra mama i njihov najbolji učitelj. Divno je saznati da nije sramota ne znati sve i da ponekad ako priznamo i kažemo da je teško i nije mera ljubavi koju za njih osećemo. Ja sam lično prezahvalna ovim damama koje su mi proširile vidike i nadam se da sam vam bar malo uspela dočarati deo jučerašnje atmosfere koju od srca preporučujem svima.
Kako ste vi? Šta radite?
Pišite i slobodno pitajte na www.facebook.com/veseladomacica1111, čekam vas da širimo svesno roditeljstvo i postanemo najbolje verzije sebe. Biti svestan znači i svesno i s ljubavlju i kuvati 🙂 pa evo probajmo nešto novo…
Piletina u medu sa paprikom, bademima i palentom
Sastojci: 5 šnicli pilećih fileta, 4 zelene paprike, susam za posipanje po želji, 1,5 šolja palente, prstohvat soli, šaka badema, 2 kačike maslinovog ulja i 3 kašike meda.
Priprema palente: U ključalu vodu, dodati prstohvat (morske) soli i 1,5 šoljice palente. Smanjiti temperaturu i kuvati uz neprestano mešanje 3-4 min. Odložiti na tanjir da se prohladi.
Priprema piletine: Pileće filete iseckati na štapiće (ili kockice) da bi se brže ispržili. U tiganj dodati maslinovog ulja i na umerenoj temperaturi, 10-tak minuta pržiti začinjene filete (so, biber, po želji). Pojačati malo temperaturu, dodati iseckane paprike i pržiti još 5 min. Nakon toga, dodati 3 male kašike meda, isključiti vatru i pustiti da se med sjedinji sa ostatkom jela. Skloniti sa vatre. U drugom tiganju propržiti na kratko šaku badema (ili nekog drugog koštunjavog voća) i dodati u tiganj sa piletinom.
Na kraju, piletinu sa dodacima servirati zajedno na tanjiru sa palentom. Kao dodatak, može se propržiti malo susama i doda preko celog jela.
Ne zaboravite dodati šolju bezuslovne ljubavi prema sebi kako bi je kvalitetno i bezuslovno mogli širiti iz svoga srca, prvo svojoj dečici pa onda svuda.
By Milena Marović
Kako da postanemo dobre prijateljice sa svojim mislima
Dobar dan 🙂
Da vam šapnem….
Već sam vam pisala kako je divna moja ulica i moj kraj, međutim sada je zaista najlepša. Sve je procvetalo i gde god da se okrenem osmeh mi izazivaju ti prelepi cvetići. I moje begonije su proklijale. Iz suvih potamnelih lukovica iznikli su mali izdanci koji tako ponosno stoje u svojoj moći. Svako jutro se pomilujemo pogledom i razmenimo prećutnu zahvalnost. Zaista uživam u prolećnim jutrima i njihovim mirisima i trudim se da kućnu nabavku u prodavnici obavim pešice kako bih u sebe udahnula što više te lepote koju vidim i osećam oko sebe. Sada sam otvorana za primanje te energije i blagoslove prirode i ne prihvatam ih više zdravo za gotovo. Ne tretiram ih kao podrazumevajuće stvari. Kako sam se otvorila za ta primanja tako sam više počela da zapažam i tuđe reči i gestove običnih ljudi koje usput sretnem.
U prodavnici, u redu, nađoh se iza nasmejanog dečka čija me konstatacija – JA SAM BAKSUZ – trže. Obratih pažnju na konverzaciju između njega i prodavačice koja nije mogla uspešno da provuče njegovu karticu kroz aparat.
– Hahahahaaa… ma nije čudno što neće. Ja sam baksuz. Meni se svašta dešava, a juče sam primio platu.
-Polako, niste baksuz. Dešava se ponekad. Nekad signal nije dobar, probaćemo ponovo.
-Ne, ne ja sam baksuz! Uuuu, pa navikao sam ja već na to. Skoro sam kupio šporet sa ogrebanom pločom. Ovo nije ništa.
Konverzacija i ubeđivanje se nastavilo. Nasmejani dečko je pokušao zaista da ubedi prodavačicu da je baksuz, uprkos njenom trudu da mu pomogne i objasni da se to dešava i drugim ljudima. Dok je tekao ovaj razgovor ja sam odlutala sa svojim mislima. Da, dečko je stvorio uverenje da je baksuz. Najsimpatičnije je da je on još i nasmejan. Tako je to lepo bezbroj puta u svojim mislima pomislio i prihvatio, nesvestan da može to da promeni. Ne shvata da je to do njega i njegovih misli i da on, na osnovu toga, u svoju realnost privlači i događaje koji mu to stalno i potvrđuju. Umesto da mu fokus bude na pozitivnom ishodu, on stalno očekuje negativno i negativno i dobija. Možda mu je tako lakše. Samo on to zna.
Ja lično, na svom putu promene, prvo sam osvestila svoje misli. Nije to baš išlo glatko, ali sad mogu reći i da sam zadovoljna, a verujem da će doći i dan kada ću sa pravom reći da sam prezadovoljna. Shvatila sam uz popriličan trud da su misli uvek tu ali da od nas zavisi šta ćemo sa njima.
MISAO… slatka i nemirna, samo naša! Jednojajčana sestrica, požrtvovana drugarica, verna saputnica, nervozna osica, tiha prijateljica. Prati nas i ne napušta. Uvek je tu. Ne odmara, niti tihuje… nikada. Nekada i pre nego što ustanemo, pokvari nam dan, a nekad dok nam je još snena glava na jastuku umilno šapuće i daje krila. Ona ne može bez nas a ni mi bez nje. U nekim ranijim vremenima mnogo smo se svađale. Nervirala ona mene, a i ja nju. Valjda se nismo poznavale. Međutim, došlo je tiho i polako vreme prihvatanja da smo nas dve jedno. Spoznale smo da jedna bez druge ne možemo i shvatile da je taj savez neraskidiv. Sada nam je lakše. Zajedno krstarimo svaki dan. Spoznala sam prateći motivatore koji uspešno kreiraju vlastite živote da se prvo u nama javlja misao. Iz te misli rađa se želja i tako postavljamo cilj. Kada se na to fokusiramo i pozitivnim mislima na uspešan ishod i vibracijski uskladimo, želja se i ostvaruje. To je proces kreiranja koji kreće od naših misli i zavisi od nas.
Desi se i sad da se posvađamo, moje misli i ja, ali ne više tako bučno kao pre. Prećutno se prepoznamo, malo udaljimo, pa onda čvrsto zagrlimo, jer čemu sve?
JA SAM ONA – ONA JE JA i samo zajedno i u skladu možemo da kreiramo lepši nam dan.
Kako ste vi dragi moji? Kako se slažete sa svojim mislima? Svađate li se ili zajedno predete, praveći divne planove? Svratite na kaficu da popričamo www.facebook.com/veseladomacica1111 i da se družimo i razmenimo iskustva… Danas ću kuvati divan mladi spanać… obovažavam ga… i vi probajte.
SPANAĆ
Očistiti ga i oprati dobro u vodi. Ja spremam oko kilogram svežeg spanaća. Kad je opran i oceđen, malo ga obariti u ključaloj vodi. Kad je obaren, dobro ga iscediti i sitno iseckati. U drugoj šerpi izdinstati dve glavice crnog luka sa malo belog. Dodati kašiku brašna i iseckan spanać. Kad se sve sjedini naliti mlekom da ogrezne i još malo sve zajedno kuvati. Pred sam kraj umutiti tri cela jajeta i dodati u spanać i sve to još zajedno malo dokuvati. Na kraju posoliti po želji. Uz ovakav spanać možete spremiti i neke šnicle ali je on prelep i lagan sam po sebi. Prijatno!
By Milena Marović
Postanite najbolja verzija sebe - zbog sebe
Dobar dan 🙂
Da vam šapnem…
Dan mi je počinjao zvonjavom alarma i mojim nervoznim udaranjem po telefonu da ga isključim. Sa tim isključivanjem bezveznog zvona uključivao se moj unutrašnji monolog.
– Uf… hajde ustaj… da li ću stići? Ma, ako požurim sigurno hoću.
– Deco ustajte! Požuriteee! Zakasnićeteee!
Odlazak u kupatilo i obavljanje jutarnje higijene se svodilo na par minuta jer je ono trebalo deci.
– Vidi opet bačeni peškiri pored korpe za veš. E, stvarno nema smisla. Kako ih ne mrzi da bacaju oko nje, pa samo je potrebno podići poklopac. Rekla sam im to hiljadu puta. Opet nezatvorena kupka, tuba od potrošenog toalet papira i nezatvoren kaladont. Dokle ću ovo da gledam i da trpim?
– Ajte, ajte… vidite li koliko je sati?
Dok njihova trka kreće, ja već isfrustrirana kuvam kafu.
– Da li da odmah stavim meso da se dinsta? Ma ne… posle ću… čekaj da na miru popijem kafu. Opet ova prašina, a juče sam je obrisala. Odakle li samo pada? Juuuu… eno ga… eno ga opet… PAUK. Odakle si se ti stvorio ovde? Ovo je stvarno više nepodnošljivo!
Dok omlatih pauka, obrisah prašinu moja kafa se već ohladila i sručih je kao limunadu sa sve trčećim korakom.
– Sad su baš veliki. Viče ručak ne može da se kuva za dva dana. Nekako ću i skuvati ali šta više, da bar hoće da kažu šta. Jeste li spremni? Ponesi jaknu! Jeste li poneli novac i onaj za ratu za ekskurziju? Daj bre dete zar baš danas moraš u tim patikama kad je mokro napolju? Čekaj… da li sam izvadila ja veš iz mašine, ona je odavno završila?
Trčeći gore, dole, levo, desno poput nekog razjarenog kengura po kući, vreme bi se iskralo prelazeći po svakodnevnim utabanim stazama moje svakodnevnice koja me je gušila i hranila moje unutrašnje nezadovoljstvo.
– Uf… baš sam preterala, zabolela su me kolena… ali vidi bre kako sija. Ne, ne može to tako zogerom kao rukom. Ostane ona fina sitna prašina u ćošku. Ček da se bar očešljam za posao a ruž neka, usput.
20.03.2017.
Zvoni sat i ja se lagano protežem da ga ugasim. Vidi, sija sunce! Danas će baš biti lep dan. Istežem se i protežem bar još desetak minuta. Odlazim na miru u kupatilo ali sa fokusom na dobru dnevnu kremu za ove moje sitne i fine borice, diveći se kako mi miriše najnoviji parfem. Sa osmehom ulazim u dečije sobe, budeći ih uz poljubac i dižući roletne da im jutarnje sunce obasja nevina lica. Da, svako od njih je još zadržao onaj svoj autentični bebeći miris iako su već veliki :). Polako odlazim u kuhinju, stavljm kafu, palim TV i na kompu otvaram moju omiljenu stranicu: „Kako postati najbolja verzija sebe?“ Uz pitanje: „Da li ste poneli sve?“ počinje moje jednosatno uživanje koje više nikome ne dam. Stići ću sve. Ručak skuvati, veš popakovati a ostalo, ako ne danas, mogu sutra. Sve će to mene verno sačekati, a ja se moram lepo obući i našminkati za posao. Sad sam u najlepšim godinama.
Da, dragi moji, velika promena za ove dve godine, pogotovo za mene. Okolnosti se nisu puno promenile ali JA jesam. I dalje po kupatilu rolnice potrošenog toalet papira i statiraju otvorene kupke. Nisu iščezli, niti su moja dečica u žurbi od silnih obaveza postala toliko revnosna, već sam ja promenila pogled na sve to. Tu je i ona fina sitna prašina i poneki pauk ali ih ja više ne gledam avetinjski, okrznem ih pogledom, a sklonim ako me sačekaju, kad mogu. Osvestila sam da te pobacane stvarčice nisu tu da bi me nervirale već da svedoče svakodnevnici jedne meni najvažnije porodice na svetu. Kuća nije izložbeni salon već DOM. Ja nisam i neću da budem isfrustrirana nezadovoljna žrtva drugih, već ponosna i zadovoljna majka i supruga u najboljim godinama, koja savesno i sa ljubavlju obavlja svoje obaveze ali pri tom ne zapostavljajući lična interesovanja. Da veoma želim da sve bude i čisto i skuvano i na svom mesto ali ne više po cenu neoprane kose, nepročitanih meni bitnih članaka i pedantno stavljenog ruža. Priznajem da me ni pre na sve ono niko nije terao. Ja sam jedini odgovorni član koji nije znao bolje, a znate kako ono ide – kad date jedan prst, ubrzo date i celu ruku.
Kako ste vi? Šta radite? Podeliću sa vama i današnji recept ali prvo želim da vas pozovem na druženje i razmenu iskustava u mojoj „kuhinjici“.
Tamo se svašta krčka pa dođite… biće mi zadovoljstvo 🙂
LOVAČKE ŠNICLE
Potrebno je: 1 kg junećih šnicli, 2 glavice crnog luka, 1 manja b.luka, 1 kašika brašna, so, biber.
Prvo izlupati šnicle čekićem za meso pa ih malo ispržiti sa obe strane. Izvaditi ih u tanjir a u tom ulju prodinstati luk na smanjenoj temperaturi u koji razmutite i kašiku brašna. Naliti potom čašu vode. Kad počne da se kuva postepeno dodavati šniclu po šnicli i poklopljeno sve dinstati dok šnicle ne omekšaju. Posoliti po ukusu i dodati peršunovog lista ako volite. Uz ove šnicle odlično ide kao prilog pire krompir.
Prijatno i dođite da se družimo i uz laganu komšijsku razmenu iskustava, nešto i naučimo, kako bi postali najbolje verzije sebe 🙂
By Milena Marović
Otrese se prašina, popravi haljina i - idemo dalje
Dobar dan 🙂
Da vam šapnem…
Dokazano je, a i lično sam se uverila, da zavisno od frekvencije koju naše misli i emocije emituju, mi u naš život privlačimo ljude, stvari i događaje na svesnom ili nesvesnom nivou. Često uhvatim sebe u razmišljanju da li mi je ta spoznaja zaista donela olakšanje ili nije. Trebalo je vremena da prihvatim da je za sve presudna odgovornost kako prema sebi, tako i prema drugima. Lično sam uspela da shvatim kako život funkcioniše, osvestim stanja koja mi se nisu sviđala i donesem odluke koje će me uz posvećen rad na sebi voditi pravim putem. U suštini sam veoma zahvalna procesu života što me doveo na to putovanje jer upoznati sebe je dosta izazovno. Nova saznanja često nisu prijatna ali kada raznoraznim spoznajama dođemo do odgovora, nastupa olakšanje jer tada shvatamo da je na nama lično odgovornost za dalje i da samo od nas zavisi prihvatanje i reakcija, a i odluka o preduzimanju sledećeg koraka. Ovo mi sve ide dosta lakše kada sam ja u pitanju. Nova pitanja mi se otvaraju kada su u pitanju meni dragi ljudi.
Pitanje koje me okupira ovih dana je vezano za moju prijateljicu, koja već duži period prolazi kroz dosta izazovnu životnu fazu. Veoma mi je draga. To su oni ljudi koje upoznate, tačnije se prepoznate i prećutno dogovorite na prijateljstvo za ceo život. Sada takođe znam da to nije slučajno. Međutim mene veoma zbunjuje njen trenutni bol. Prolazi kroz tešku situaciju sa decom, emotivno nezadovoljna i finansiski na ivici egzistencije. Od rate do plate, od čeka do čeka i to već traje poprilično dugo. Da li je moguće da je ona to sve sama sebi prizvala? Ne mogu a da se ne zapitam kako baš to tako? Da li ona to zaista želi?
Iako ne deluje ohrabrujuće, teoretski i po mom ličnom iskustvu – jeste. Nezadovoljstvo privlači još nezadavoljstva i lanac se nastavlja, karika na kariku. Na našim podužim kafama, pokušam nežno i polako da joj predočim moje skromno znanje o ovom moćnom zakonu. Pokušavam da je ohrabrim i na ličnim primerima pokažem da su promene moguće, samo ih treba želeti i hteti. Ne postoji lanac ni karika koju klešta ne mogu preseći ali je potrebno klešta uzeti u ruke jer nam sama neće doći.
Zahvaljujući sopstvenim odlukama često i nesvesno sednemo u pogrešan voz. Tada nam je, naravno, svaka stanica pogrešna. Nezadovoljstvo privlači još nezadovoljstva i nekako se nađemo u situaciji kada pomislimo da nema kraja. Kolotečina nemile situacije preovlada veru, nadu a sreću zameni tuga i nemoć, bezvoljnost i bespomoćnost, i misli se da nema kraja. Padnemo… da padnemo i nije nam prvi put… I ja sam padala… Bila sam u situacijama kada sve lepo teoretski znam, međutim pri nekoj već prvoj prilici dođe do momenta kada opet uradim sve po inerciji vođena ličnim pogrešnim uverenjima koja tako lako isplivaju na površinu, onda kada se najmanje nadate. I šta tad…???
Pa dragi moji ako to već niste lično iskusili – ništa… Ništa specijalno. Padne se pa se tako lepo ustane. Otrese se prašina, popravi haljina, a modrica prođe i posekotina zaraste… Prihvati se lična odgovornost bez osude i kritike, jer da nismo tu pali kako bismo drugačije i znali da zadatom zadatku nismo dorasli. Kako bi spoznali jačinu našeg nesvesnog koje vlada iz senke? Zaista da nema tih padova ne bismo mogli ni da osvestimo naše lične blokade i prepreke na putu. Išli bismo i dalje po inerciji kriveći sve i svašta, pokriveni ćebetom žrtve. Iako u meni postoji još pitanja, veoma sam zahvalna što sam savladala prve korake. NIJE BITNO PASTI, VEĆ JE BITNO USTATI.
Bitno je ustati sa voljom i željom da svesno zameni nesvesno. Nije lako, slažem se, ali isto tako je sve moguće uz volju, veru, želju i fokus na cilj a ne na način do cilja. Prilika je bilo i biće ih a na nama je kakve ćemo im šanse dati. Na nama je hoćemo li i dalje gutati prašinu ili se izdići i udahnuti svež vazduh. Moramo naći zahvalnost i za takve situacije jer iako često i nismo svesni, nažalost, uvek može i gore. Ovo sve ću pokušati da objasnim mojoj veseloj. Na njoj je da li će sesti i priznati sebi da je do nje. Posavetovaću je da prihvati, oprosti i prizna da nije mogla i znala bolje, a da uz svesnu odluku veruje da može da kreira novi bolji dan. Ona uskoro stiže kod mene a voli kolače… odoh da ih spremim.
KOLAČ SA VIŠNJAMA
Sastojci: 3 komada jaja, 12 kašika šećera, 12 kašika mleka, 12 kašika ulja, 15 kašika brašna, 1 prašak za pecivo, 500 grama višanja ili trešanja i malo šećera u prahu za posipanje.
Umutiti jaja sa šećerom, dodati ulje i mlijeko. Kad ste to uradili, dodajte brašno pomešano sa praškom za pecivo i lagano zamešajte. Pola mase istresite u tepsiju oblika pravougaonika i malo zapecite. Zatim na to poređajte očišćene višnje i istresite preostalu smesu. Pecite još desetak do petnaest minuta na 200-250 C. Ohlađen kolač pospite šećerom u prahu. Prijatno 🙂 !
By Milena Marović
Kad se oči susretnu
Dobar dan 🙂
Da vam šapnem…
Bilo je par divnih dana. Sunce nam je konačno okupalo svakodnevnicu. Ljudi su izmileli napolje oslobođeni teških kaputa i jakni. Umesto zimskog sivila konačno su se pojavile boje. Kape i šalove zamenile su prelepe frizure i šarene marame i odjednom je drugačije mirisao moj grad. Jedan od tih dana iskoristila sam za šetnju. Onu dugačku bez cilja posvećenu samoj sebi, kraj gradske reke udišući prolećni vazduh. Dok šetam neretko posmatram lica prolaznika. Zapažam njihova pognuta i uzdignuta ramena i zapažam njihove oči kao i način na koji me neko propusti u uskom delu trotoara. Iz tih nesvesnih slučajnih gestova možemo dosta saznati o nekome i doneti neke sopstvene zaključke ali iz nečijeg pogleda možemo saznati skoro sve. Oči su ogledalo duše. U njima se nalaze čitave knjige i romani. Ogleda se i sreća i tuga i radost i bol. Pogled govori sve. Kroz pogled govori naša duša i ne može se ništa sakriti. To nije osmeh da ga možeš namestiti. Frizura da je možeš popraviti ili pocepana stvar koji ćeš ušiti. Pogled je pogled, iskren i čist, koji govori više od reči. On nam uvek predočava pravu sliku duše osobe i kroz pogled ćemo uvek osetiti simpatiju ili antipatiju osobe hteli mi to ili ne. Njega ne karakteriše boja i oblik, koliko sjaj.
Setite se, sigurno pamtite neke osobe po pogledu iako sa njima niste razmenili više od pedesetak reči. To je ona harizma koja se oseti pri ukrštanju očiju koja se ne može ni sa čim našminkati niti postići bilo kojim proizvodom iz današnje bogate ponude make-upa. Kroz svoje životno putovanje bila sam svedok i situacija kad me je sopstveni pogled razoružavao i pobijao sopstvene reči. Neretko sam bila u situacijama kad zbog raznoraznih okolnosti budem prinuđena da preko telefona ili preko poruka, kažem nešto neprilično ili neprijatno. Budem hrabra… reči se nižu, slažu, pakuju jer moje oči ne vide druge oči. Kroz reči govori ego a ne duša. To se ispostavljalo tačno već pri prvom sledećem susretu i ukrštanju pogleda. Ogoljeni očima i sagovornik i ja. Oštre reči su se ublažavale ili se dešavalo da čak i padaju u vodu prećutnim sporazumom pogleda. Tada ego bude razoružan a nemušti jezik oka postaje pravosnažan.
S pogledom oči u oči ljudi se zdrave, potpisuju i pečate sporazume, prave dogovore, nazdravljaju, otpozdravljaju a i opraštaju, razdvajaju a da pri tom ne pamtite reči, već pogled ostaje kao stub vremene i temelj sećanja. Sećate li se i prvih zaljubljivanja, skrivenih i tajnih pogleda i sutrašnjih pitanja: „Da li te je video?“ Ako smo ukrstuli pogled sa simpatijom onda je uspelo veče i srećni idemo kući i laki ulazimo u san. Okupani toplim pogledom raspredamo i razvijamo čitave priče u glavi do sledećeg pogleda koji će nam reći sve.
Oči iskazuju ljubav, strepnju, strah, brigu a i obožavanje. Ali… ali šta se dešava kada dođete u situaciju kada neko sakrije pogled iz ko zna kog razloga. Šmugne se i nestane jer ako bi došlo do susreta očiju bilo bi jasno sve. Ogolilo bi se i otvorilo i zacrtana namera ega srušila bi se pri pogledu kao kula od karata jer oči ne lažu. One su svedoci iskrene emocije u dubini duše koju nekada ne želimo ni sebi samima da priznamo bilo da je lepa ili ružna. Onda je pretpostavljam nekima lakše sagnuti glavu, preći na drugu stranu ulice i nestati u sopstvenoj masi izgovora ne dajući svome oku da drugome kaže sve. Ali to su već sad sve lični izbori. Svi imaju neke svoje razloge i kao što smo pričali već, ne možemo mi o tome suditi. Mi možemo samo prihvatiti nečiji beg i ako nam je bitno čekati sledeći dan i susret kada srce možda dozvoli oku sjaj…
Drage moje/i kako ste vi? Gušite li ili ponosno šaljete oka sjaj. Ja lično ne dam egu moj. Ponosno ga šaljem jer sam spoznala da je lako sakriti se od nekog i nečega. Nije uopšte teško. Međutim od sebe nikako nije moguće.Prvi susret oka u ogledalu reći će nam sve… otvoriti i ogoliti prostranstva duše ma koliko se skrivali i ne želeli čuti njen zov. Eh… te oči nekada stvaraju i nemir u noći ;)…
Dragi moji, ja nažalost opet žurim. Moram da nahranim moja ti para divnih okica koje me čekaju i čije se zenice toliko upitno rašire pri pogledu mene u kuhinji… Danas sam planirala pileći paprikaš… probajte i vi :).
PILEĆI PAPRIKAŠ
Potrebno je: 2 komada ili više pilećih bataka sa karabatkom, 2 kašike brašna, 1/2 kašičice bibera, 1/2 kašičice crvene paprike, 1 kašika, ili manje vegete.
Za paprikaš: 2 glavice ljutike ili aljme ili 1 srednja glavica običnog luka, 1 manja crvena paprika (može i ljuta, ako volite), 1-2 šargarepe, isečene na kolutove, 3-4 čena belog luka, 1 puna kašika mlevene crvene paprike, 1 puna kašika vegete, 1/2 kašičice bibera, 4 veća il više krompira, 1 kašika paradajz pirea, 2 komada lovorovog lista .
Za knedlice: po želji vegete, 14 kašičica griza, 2-3 kašike brašna, 2 jaja.
Priprema:
U kesu za zamrzivač staviti brasno, mlevenu papriku, biber i vegetu, protresti kesu da se izmeša.
Meso očistiti od viška masnoće, oprati, osušiti i iseći na komade, i staviti ih u kesu i dobro protresti da se brašno i začini obaviju oko mesa.
U veću šerpu staviti ulje koje koristite za prženje i kad se zagreje spustiti komade mesa, sa kožom na dole i ispržiti ih na srednjoj temperaturi pazeći da vam ne izgori, nego da dobiju finu rumenu boju. Kada je meso prženo izvaditi ga na tanjir i ostaviti na stranu. Iz šerpe izvaditi višak masnoće, ostaviti dovoljno da se može luk i povrće propržiti. Sitno naseckanu ljutiku, ili obični luk, zajedno sa belim lukom staviti u istu šerpu gde ste pržili piletinu, i pržiti dok ne postane staklast, dodati naseckanu papriku i šargarepu, isečenu na kolutove, propržiti malo, pa dodati oljušten krompir i isecen na komade po vašoj želji, propržiti malo i onda dodati jos brašna, aleve paprike, bibera i vegete, dobro promešati i naliti vodom. Vratiti meso u šerpu. Kuvati dok se skoro krompir ne skuva i onda dodati knedlice, koje ste prethodno napravili. Umutiti dva jajeta, dodati soli ili vegete, šta vam je po ukusu, dodati griz, sve dobro sjediniti i onda staviti brašno, da vam knedlice budu malo tvrdđe i da se ne raspadaju.
Pred služenje iseckati dve tri kašike peršuna i posuti paprikaš.
Prijatno !!!
By Milena Marović
Kad sam naučila da kažem neću
Dobar dan 🙂
Da vam šapnem…
Kao po navici dugo sam hodala utabanim stazama normi, pravila, tuđih očekivanja. Od ranog detinjstva, s velikim poverenjem, ispunjavala sam očekivanja drugih i ne znajući da mogu drugačije. Setite se, u naše vreme deca su se vaspitavala drugačije i školstvo je funkcionisalo shodno tome. Vaspitanje se zasnivalo na poslušnosti i prihvatanju tuđih kodeksa iako su se ona često razlikovala od naših. Zahtevala se poslušnost i ispunjavanje zadatih obaveza jer „ONI“ su za nas znali najbolje. Iz tog ranog doba polako smo se selili u doba adolescencije. Sitni otpori suprostavljanja oštro su suspendovani tako da za nas osetljivije i slabije „NEĆU“ „NE ŽELIM“ „NE MOGU SAD“ pretvaralo se u „EVO SAD ĆU“ i lažno „HOĆU“. Tim lažnim hoću zatvarali smo pukotine u odnosima, izvršavali mehanički obaveze, a ujedno u sebi stvarali taloge nezadovoljstva. Ta lažna slika prividnog mira da neko nešto zna bolje i više od nas samih za nas nastavila je i da se provlači kroz godine, kroz zaposlenja, zasnivanja porodice, vaspitanje sopstvene dece, pa i brige o roditeljima. Pogrešna uverenja stečena u detinjstvu uzimala su danak.
Kao starije dete u porodici uvek sam nekako snosila više odgovornosti od sestre koja je bila mlađa a samim tim i bezbrižnija. Dok sam ja gajila svoje lažno i pod moranjem „HOĆU“, ona je tako lepo gajila svoje „NEĆU“ i „NE MOGU“, jer je znala i osećala i videla da ako ona to ne uradi, ima ko će. Naravno ovde ne zameram nikome. Pogotovo ne sad, kad sam spoznala i osvestila male tajne univerzuma. Roditelji su radili najbolje što su znali i zaista stvarno sve za naše dobro. Sestra, moj veliki stub i oslonac, rasla je rasterećenije idući putem koji sam ja krčila kao starija. Jednostavno su se uloge tako podelile.
Reč „NEĆU“, naizgled obična odrična reč od četiri slova, a u stvari reč ogromne moći. Iako je naučimo u najranijem detinjstvu, mislim da smo je tek kasnije svesni. Tek kasnije zaista shvatimo njeno pravo značenje i vrednost. Lično mislim i da što smo stariji sve je ređe koristimo.
„NEĆU“ – kako nekome reći? Šta će taj pomisliti? Pa zašto neću? Neka, mogu ja to! Pa kako? Uvrediće se. Ma još samo ovaj put pa će shvatiti – neka. I tako drage moje to moje ugušeno „neću“ je polako punilo čašu u nekom tajnom džepu. Polako kap po kap, kap po kap. Znate kako je sa pokvarenom slavinom. Polako, ali se skuplja. Tako je moja čaša postala tempirana bomba. Došao je period kada je svako moje mogu, hoću, ma neka ja ću, ma nemojte vi, stižem ja, pulsiralo i pusiralo. Plavilo je i gušilo.
Jednog trenutka se sasvim iznenada, pretvorilo u prasak i bujicu, ali van svih očekivanja na nekom i nečemu nebitnom. NEĆU je izletelo! NEĆU se oslobodilo! NEĆU se ponovo rodilo! Povratka više nije bilo. U prvom momentu bilo je jako zbunjujuće videti poglede ljudi koji su moje HOĆU posedovali bezuslovno. Svi smo pomalo bili zatečeni. I ja, a i oni. Bilo je komentara kako sam se promenila, kako se sa mnom nešto dešava i slično. Međutim kao što i sve polako prolazi i dolazi na svoje mesto, tako je i moje „NEĆU“ postalo ravnopravan član. Meni je izuzetno prijalo a i nije mi više bio mokar džep.
Mislim da sam naučila važnu lekciju. Moju novu spoznaju pretakala sam i na moju dečicu. Trudila sam se da ravnopravno delim odgovornost između mlađeg i starijeg deteta. Sa više razumevanja sam počela da pratim i osluškujem njihove stavove i želje. To što su deca ne znači da ne mogu imati svoj stav. Treba im razviti samopouzdanje i tiho uputiti da pravilno postavljaju granice, kako nešto učiniti ili ne učiniti, a pri tom ne povrediti nikoga a ponajmanje sebe. Reči imaju veliku moć i umesto grubo „NEĆU“, jako fino može sve da se kaže a da ne bude niko povređen i da nikoga ništa ne guši. Već sam vam pominjala koliko je bitno voleti sebe. Jedino tako možemo kvalitetno voleti i druge. Pravo davanje nije davanje ako nije iskreno i sa zadovoljstvom, a samim tim ni primanje ne može biti ispunjavajuće. Možda sam ranije mogla osvestiti neke stvari ali ne krivim se. Da je trebalo – desilo bi se. Zahvalna sam što je do ovog saznanja došlo i sada jer kao što rekoh ranije, godine i uloge nisu nam limiti. Kako ste vi? Koristite li lažno „HOĆU“ ili oslobođeno „NEĆU“?
Danas počinje post pa ću kuvati prebranac. Nadam se iskreno da ću imati ručak za dva dana :).
Evo i vama recept da probate.
PREBRANAC
POTREBNO JE : 500 g pasulja tetovca, veliko zrno, 500 g crnog luka, 5 g lovorovog lista, 5 g bibera u zrnu, 100 ml ulja, 20 g mlevene slatke paprike, 10 g tucane ljute paprike, 10 g belog luka, 10 g soli
U duboku posudu sipajte pasulj, nalijte hlade vode dovoljno da bude dva prsta iznad pasulja, i stavite da prokuva. Kada proključa, prospite vodu, pa nalijte ponovo novu. Dodajte lovor, biber u zrnu, crni luk na krupnije komade, i malo belog luka i soli. Kuvajte dok se pasulj delimično ne skuva, isecite crni luk na rebarca i dobro upržite, dodajte malo soli i beli luk. Čim pusti miris, dodajte mlevenu i tucanu papriku. Dobro upržite i sklonite s vatre. U pleh ili vatrostalnu posudu ređajte red pasulja, red uprženog luka, i završite na kraju pasuljem. Nalijte vodom iz pasulja ukoliko je potrebno. Zapecite u rerni na 220 stepeni 25 minuta. Prijatno!
By Milena Marović
Ne reci nikad, jer ne znaš šta donosi dan, a šta noć
Dobar dan 🙂
Da vam šapnem…
„U jutra rana nose me senke minulih dana, kao u magli, kao u snu…“
Obuzela me ova melodija. Znate ono kad vam se iznenada uvuče u glavu i zapeva iz vas. Često i ne znam zašto se pojavi ali se ponekad vrti ceo dan i budi onu neku iskonsku radost u meni. Jutros su me probudile komšijske mace. Probudio me njihov ljubavni zov. Preslatke su. Dozivaju se. Pare se i stvaraju novo potomstvo. Priroda je to tako divno sve regulisala. Iako je bilo veoma rano, nisam se ljutila. Kako bih? Pri pomisli na njih čak se i nasmejem. U mom komšiluku ima dosta maca. Mislim da ih u par kuća ima čak dvadesetak. Moje drage komšije ih vole, maze i paze i beskrajno uživaju u razmeni te bezuslovne ljubavi. Imamo takođe tu kod nas i par kuca. Isto veoma velika ljubav. Vlasnici ih vole i one njih. Ponekad imam vremena da uživam u tom potajnom tihom ratu koji vode kuce i mace. Njihovom izazivanju, čačkanju i demonstraciji sile ali kroz zatvorenu kapiju. Kad bi se kapije otvorile tu bi već bilo svašta i skroz druga priča.
Divna mi je ulica i moj komšiluk. Veoma sam zahvalna tim dragim ljudima koji su tu svako u svom svetu i sa svojim bitkama a opet kad zatreba, svi smo tu. Svi za jednog – jedan za sve. Znate, mi se i šalimo na račun te iskrene komšijske brige koju i vi sigurno imate. Imamo kao, svako svoju svesku, u koju pišemo kad je ko došao, otišao, šta je proneo. Pa kakav je to komšiluk ako ne brine o takvim stvarima ;).
Danas je to sve malo drugačije nego pre. Ljudi su se ipak povukli u svoje mikro svetove. Okupirani svojom svakodnevnicom i nemaju puno vremena za druženje. Pre, pre je to bilo drugačije. Sećam se svog detinjstva. Žene nisu toliko radile po preduzećima i slobodno vreme je trebalo utrošiti.
Sećam se da nije bilo subote a da me ne probudi glas roditelja i komšija iz dnevne sobe koji su se skupili da na jutarnjoj kafici razmene po koju. Onu dobronamernu čašicu razgovora o situaciji na poslu, deci i daljim planovima. U tom mom komšiluku detinjstva, čije mirise i danas nosim, imali smo i par starijih žena. Žena koje nisu išle u školu, nisu radile i koje su stvarno i zaista brinule o nama svima i svemu. Tada to baš i nisam razumevala kao sad. Potajno me nerviralo kad ta naša draga posle treće popijene kafe negde, završi i kod nas. Nerviralo me kad počne da iznosi te skupljene novosti onako spontano, čista srca. Često sam govorila mami : „Ona će da ode dalje sad i da priča šta ima novo kod nas.“ Mama se smešila i govorila: „Pusti dete. Šta fali ? Znaš da živi sama, da ne radi. Kako ona drugačije da utroši dan. Nije išla u školu, ne može ni da čita.“ Možda je mama i bila u pravu. Pored te prostodušne nane imali smo i jednu stariju komšinicu koja je bila dosta „direktnija“. Ona je znala da zbog nesanice, valjda od visokog pritiska, prati kad se mi omladina iz ulice vraćamo kući. Pomno se trudila da prati kad ko dođe i ko koga doveze i u koliko sati. Znala je čak i da se ujutro, kad krenem u školu, pojavi na česmi sa molbom da joj uvučem konac u iglu, jer zna da ću tad proći. Volela je ona nekad i da zađe dublje u tuđe stvari. Komentarisala je ko s’ kim pije kafu nasamo i da stvori čitave afere, a o svojima je govorila uvek sve najbolje. Znala je i da kaže za svoga sina – on to ne bi nikad.
Ali kao što stara poslovica kaže : „NIKAD NE RECI NIKAD“
Ne reci jer ne znaš šta nosi dan a šta noć. Ne znaš kako ćeš reagovati kad data situacija zakuca na tvoja vrata. Lako je komentarisati tuđe živote. Donositi mišljenja, sudove i zaključke. Lako je kada si ti u tuđim cipelama. Lako kada gaziš tuđe korake. Šta se dešava kada dobiješ svoj žulj. Zaboli sigurno i više nego što smo i pomislili da može. Tada na osuđivanu situaciju drugačije reagujemo. Nalazimo opravdanja.
ŽIVOT TEŽI RAVNOTEŽI i ono NIKAD se često pretvori u NEKAD. To nikad tako lepo dobijemo servirano na tacni i moramo da ga svarimo iako nam se ne sviđa.
Moja draga direktna komšinica dobila je svoju porciju. Da li je naučila iz toga nešto ne znam. Rado je vidim kad dođem u stari kraj. Nasmešim se i ako sam nekad mami morala po sat-dva objašnjavati da me kući vratio drugaricin otac po dogovoru i da je ona pogrešila boju auta :).
Kroz te neke situacije iz detinjstva imala sam dobre primere uostalom kao i svi mi. Dešavalo se da i ja dobijem packe NIKAD u NEKAD, ali se zaista trudim da ne donosim sudove. Život me naučio. Iako je nešto neprimereno po mojim kodeksima pokušam da ne osudim i sagledam iz više uglova. Ko sam ja da procenim težinu nečijih suza ili lakoću nečijeg smeha. Znamo da batine na tuđoj koži ne bole a na svojoj itekako. Drage komšinice se takođe setim kada me privuče zvuk auta iz ulice pa moram da virnem kroz prozor onako krišom iz prikrajka. Pa moram da zapišem u svesku… kako da se našalimo drugačije na komšijskom skupu.
Kako ste vi? Šta radite ? Da li vas je nikad odvelo u nekad? I priznajte mi među nama virkate li iza zavese iz prikrajka :)? Ju!!! Pa već je dvanaest sati. Ove moje senke minulih dana moraju me odvesti za šporet. Vreme je za krčkanje. Danas ću krčkati gulaš. Ja ću u šerpi a on je još bolji u kotliću. Idealan je za komšisko druženje u dvorištu , uz rakijicu i kaficu i veselo pretresanje beležaka iz sveski. Naravno svako na svoj način i iz svog ugla ali bez zameranja…
JUNEĆI GULAŠ
Tri glavice crnog luka, četiri čena belog luka i dve šargarepe izdinstati na ulju sa malo vode.
U to dodati oko kilogram junećeg buta isečenog na kocke srednje veličine. Naliti vodom da ogrezne i kuvati na laganoj vatri dok meso ne omekša. Pred kraj dodati i sitno iseckana dva paradajza. Po želji može da se stavi i sveža paprika i tikvica da se dobije na gustini. Ako volite gušći gulaš možete i da ga zapržite laganom zaprškom sa kašikom brašna na malo ulja i kaščicom aleve paprike.
Sve zajedno još malo kuvajte. Prijatno!
By Milena Marović
Menjajte sebe, niko drugi Vam nije kriv
Dobar dan 🙂
Da vam šapnem…
Danas sam šetala, bio je predivan dan. Išla sam polako ulicama moga grada. Ljudi su izmileli napolje da ugrabe malo sunca. Svi smo ga se poželeli. Dugo je bilo hladno. Šetajući nailazila sam na mnogo poznanika, mada posle dok sam analizirala dan uz kaficu, zaključila sam da bolje i nisam. Ne zato što ne volim ljude, već zbog primljenog tereta i žalbi koje je svako istresao pojedinačno za tih par minuta.
Nekako posle običnog pozdrava i pitanja šta ima, šta se radi, kreće bujica nezadovoljstva. Neko se žalio na vreme, neko na platu, neko na državu, na predsednika, račune od struje, rastegnut školski raspust, poskupela drva, nestašicu peleta. Svi su mučili svoje muke. Bilo je tu i priče o nesporazumima, o svadjama i ono čuveno – dokle više. I zaista drege moje/i dokle više?
Dokle će većina tražiti opravdanja i izgovore u drugima? Nadam se da me nećete razumeti pogrešno. Nisam ja nikakva svetica ili osoba kojoj samo cvetaju ruže. Imam i ja svoje vetrenjače. Naidju i meni dani kada bih iskočila iz sopstvene kože ne moćna da se suzdržim pred naletom negativnih talasa. I meni stignu računi i neplaćene rate. Takodje mi i pored svog znanja, izučavanja duhovnosti i zakona privlačenja proradi ego. Desi se da posrnem i padnem sapletena u trnje očekivanja, nade i uzaludnih pokušaja. Dozvolim sebi i mislima da me nose i odvuku od sebe i od svoje duše. Dozvolim da potražim sreću na drugim mestima, izvan sebe, tamo gde je nema. Bude dana kada me nemir obuzme celu i izgovorim bujicu reči i koje mislim i ne mislim. Ali drage moje ja tada zastanem. Osvestim sve to i prihvatim i priznam da je sve do mene. Shvatim da sam ja pokazala slabost i da mi niko nije kriv. Razumem ja da smo svi mi u nekim svojim zonama konfora. Tamo nam je ušuškano I donekle bezbedno…međutim ne donosi zadovoljstvo. Nemir je I dalje prisutan. Onda se I postavi pitanje šta dalje? Kako ?
Pa lepo…Dovoljno je za početak shvatiti, da mi, neminovno po zakonu privlačenja koji radi, prihvatili ga mi ili ne, dobijamo u realnosti potvrde naše frekvencije. Kako zračimo tako I privlačimo, to su I bez motivatora govorile I naše bake. Ja lično kada sam pre par godina spoznala neke stvari napravila sam taj korak. Iskoračila sam iz moje zone u kojoj sam se danima gušila. Vrtelo se sve u krug I ja I nezadovoljstvo. Nije bilo lako . Bilo je više pokušaja ali svaki novi uspešan korak donosio mi je nagradu I potvrdu da sam na pravom putu. Ja sam iskoračila a da li ćete vi ne znam …na vama je…
Krenula sam I promenila običnu svakodnevnicu. Za početak mi je značilo što jednostavno obrnem redosled obaveza. Kad pokažemo veru I volju nekako se posle uz podršku univerzuma sve I složi.
Ja lično ne maštam o direktorskoj plati jer nemam adekvatnu školu a ne krivim državu zbog toga.
Za nestanak ogreva I poskupljenje ne marim puno već sledeće godine pri nabavci uračunaću da tokom zime može potrajati minus. Raspust…raspust pa šta ? Nisam ministar I ne mogu ga planirati…
Ja nekako uspem da realnost prihvatim … Žacne tu svašta ali Bože moj, zar bi I zapalo mene da nije tako? Složićete se sa mnom da je najvažnije imati zdravlje …medjutim kako ga sačuvati ako smo zaboravili da se osmehnemo u prolazu I dozvolili brigama da nas vode. Konstantan stres vodi nas do dijagnoza.
Zato vesele moje hajmo da budemo vredne I da prvo otresemo svoje viškove I počistimo ispred svojih vrata. Zaboravimo da se žalimo I bacimo focus na dobre I lepe stvari koje su ispred nas a koje ne vidimo. Videćete da uz mali trud lakše ide. Dan po dan, od sitnica zajedno ćemo svi mi napraviti bolji svet. Hteli ili ne hteli mi smo svi jedno I svi smo povezani u ovom našem univerzumu. Zašto da se žalimo kad možemo i da se smejemo. Zašto da krivce I neuspehe tražimo u drugima. Pokušajmo zajedno prvo da promenimo sebe da bi doživeli promenu okoline I okolnosti. Ja vam sad odoh da malo mućkam I briskam svoje viškove, a vama evo jedan recept da dok mućkamo bolji svet za sve nas uživamo I u lepoj hrani. Samo želim da vam napomenem da ovaj recept mi je dala jedna divna magična žena koja mi se pojavila u životu kao podrška I zrak sunca na mom putu. Veoma sam zahvalna I njoj I univerzumu na podršci ljubavi koju imam.
LESKOVAČKA MUĆKALICA
Leskovačka mućkalica se pravi na mnogo načina , ali kod pravog recepta meso prvo mora na roštilj pa onda u zemljanu glinenu posudu. Od sastojaka je potrebno 200 g krmenadle bez kosti,200 g junetine ili teletine, 200 g svinjskog mesa takođe bez kosti , dve-tri glavice crnog luka, 500 g babure paprika, 2-3 paradajiza, jedna ljuta papričica, peršun, so, biber I ulje.
Meso iseći na kockice 2 *2 cm pa ga ispeći na roštilju ili u tiganju. Naknadno posoliti I pobiberiti.
Iseckati luk sitno, paradajiz I paprika na kockice I dodati mesu. U to sipati pola čaše vode I lagano krčkati oko tri sata, najbolje u glinenoj ili keramičkoj posudi. Ko ne voli ne mora da dodaje ljutu papriku mada je prava Leskovačka mućkalica ljuta. Ništa ne mešati samo drmati posudu levo-desno…
Prijatno do sledećeg našeg šaputanja.
By Milena Marović
Mama je mama i ne sme da ima mana!
Dobar dan 🙂
Da vam šapnem…
Kupila sam mimoze. Stigle su, jeste li videli ? Proleće nam se bliži, ma verujte samo što nije. Kad vidim da su mimoze stigle u moj grad ja se sva ozarim. Stiglo nam je i sunce, lagano se probija kroz oblake. Kafica miriše, mimoze u providnoj vazni na žutom stoljnjaku, a ja vama pišem. Moj sadašnji trenutak je predivan i podeliću sa vama jedan moj doživljaj. Nasmejala sam se do suza, ali ,ali , ali me i žacnulo.
Ne znam da li znate ali vratila mi se ovih dana i temperatura. Nije neka tridesetsedam sa pet, ali dovoljno da smeta. Došao mi i onaj PMS. U zadnje vreme ga zovem i Pusti Samo Malo. Naljuti me baš. Trudim se da ga zaobiđem, izbegnem i neprimetim ali on uporan i naporan. Iskoči ispred mene samouvereno čak tvrdoglavo. Ja jednu a on pet. Čitava zbrka u glavi u nogama a na leđa mi svali teret od sto kilograma.
Otvori je moj delija i poviknu : „ ŠTA ….IZDAJEMO ŠNICLI ČETRDESET DANA !!!“
Dragi ljudi….vesele moje….ja sam se toliko zasmejala da su mi potekle suze.
IZDAJEMO ŠNICLI ČETRDESET DANA ……hahahahahhhhhaaaaaaa
Smejala sam se jako dugo. Kako se samo setio toga? Ma da, on je duhovit na mamu.
On se takođe ismejao. Kad sam ostala sama drage moje ja vam se malo i zamislih. Uz veselu opasku ja sam dobila i packu. U prevodu zašto šnicla stoji još tu? Zašto je nisam bacila?
Eto…šta da vam kažem? To što mama ima temperaturu i one „pms“ goste nije važno. To što mamu možda muče neke brige ili nedoumice ili trzavice nije važno. Važno je da šnicla nije bačena. MAMA JE MAMA I NE SME DA IMA MANA !!!
Setih vam se tu ja i moje mame, ona bi se sad posebno obradovala. Ona je ludela na reči: „ Posle ću.“ Stalno mi je govorila: „ Dobro je. Videćeš ti kad budeš imala svoju decu. Polako.“ To polako drage moje brzo je došlo. Životni točak neminovno se okreće. Od malih bebaća i njihovih pelena, preko prvih koraka, reči, dođu i prve fudbalske lopte, posle i gitare i oni postanu veliki ljudi i najverniji kritičari. Uz svu tu našu ljubav , brigu i trud da im ne fali ništa, mi malo previše i damo, pa i kad zakažemo odmah se primeti. Ali dobro nije kraj sveta…niti poslednja ne bačena šnicla niti poslednja opaska mog junaka…
Sada ću sa vama vrlo rado uz osmeh da podelim recept divne Bečke šnicle…pa da i vi ako želite možete da joj izdate četrdesetnicu 😉 strašno ništa a još vas može i nasmejati….
BEČKE ŠNICLE
Isečene šnicle ( nije važno da li su svinjske ili juneće) izlupati i posoliti.
Kad malo odstoje prvo ih uvaljati u jaja, zatim u brašno pa ponovo u jaja i na kraju u prezle.
Za przenje potrebno je veoma zagrejati ulje pa potom smanjiti i pržiti na umerenoj temperaturi da se lepo isprže. Ko voli da su sočnije i mekše može na kraju sve šnicle vratiti u posudu u kojoj su pržene, dodati šoljicu vode i malo dinstati sve zajedno.
Ne više od desetak minuta.
Specijalan savet je da, ako vam ostane jedna šnicla, nikako je ne ostavljajte ….pojedite je
jer možete zaboraviti ….pa šta posle 😉 što vam to treba ?
By Milena Marović
Ko će Vas voleti ako ne volite sami sebe
Dobar dan 🙂
Da vam šapnem…
Još je hladno. Sve se beli. Zima nas je baš lepo prigrlila. Kafica je topla i mirišljava. Same smo i uživamo. Jedino misli lete kao pčelice i setih se vas drage moje da vam šapnem. Prodje nekako i taj grip. Oduži se ali prodje. Bila bih neiskrena kad ne bih priznala da mi je taj odmor čak i prijao.Sigurno i vi vesele moje priznajete da se umorite. U današnje vrema ženska pleća su prihvatila mnogo obaveza. Hoćemo sve i na sve srtrane. Često se i zapitam da je drugačije da li bih bila zadovoljna. Volim nekako kad mi je sve na svom mestu. Deca, kuća, suprug, rodbina. Ponajmanje odvojim vremena za sebe, ali i to se mora hitno rešiti. Znam ja da je bitno voleti sebe, ali na to me je posebno podsetio susret sa jednom divnom bakom.
Srele smo se u jednoj trgovini uoči Svetog Jovana. Kupovala sam poklone prijateljima za slavu. Dok sam razgledala robu prišla mi je baka i upitala me: „Ćero, šta je to? Ja ne znam. Ja sam glupa.“
Ja se okrenuh iznenađena a baka će opet : „ Ćero treba da kupim poklon priji i prijatelju za slavu, ali oni imaju sve. Ja ne znam. Ja sam glupa. Za šta je to?“ Tako je baka mene pratila po radnji u stopu ponavljajući te čudne reči. Pokazivala sam ja njoj i objašnjavala ali baka opet kroz osmeh: „ Ja ne znam.Ja sam glupa.“
„Bako zašto ste glupi? Niste. Znate. To su vam tacne za tortu a mogu da posluže i za serviranje još dosta toga. Nemojte tako. Niste glupi. Niko ne zna sve.“
„ Ma dete pusti. Jesam. Oni imaju sve, a ja ne znam. Daj to ću i ja ako ćeš ti.“
Rešismo nas dve problem kupovine. Ode baka zadovoljna, a glupa. Svašta.
Prodavačica i ja smo se blago pogledale, nasmešile i konstatovale da se divna baka ne voli. Ne voli se i verujem da se do kraja svog bitisanja neće ni zavoleti. Davnih dana je neko uverio u to. Mora da joj je taj NEKO toliko puta to ponovio kad je baka stopostotno poverovala. Još mi teže kad pomislim na davanje te bake kroz umešene kiflice, sir, oprane bluze, podgajene unučiće, a glupa. Tužno.
Dobro me je baka zamislila. Da li se volim i koliko? Razmislite i vi.
Mene moja mama nije toliko učila da se volim. Nekako mislim da ni ona nije dovoljno volela sebe. Bila su to neka druga vremena. Živelo se drugačije. Žene tad nisu toliko vozile auta. Išle su peške. Prevoz je drugačije funkcionisao. Drugačije su se zidale kuće, podizala deca. Ja i ne zameram mojoj mami. Znam da je radila najbolje što je znala.
Za naše mame je možda kasno da se još zavole. Za nas nije. Pogotovo nije kasno za svu našu dečicu kojima moramo preneti taj stav. Zato drage moje ne preskačite članke i postove o ljubavi prema sebi kojih danas hvala Bogu ima dosta. Veoma je važno da onaj ko to ne zna, nauči.
Evo ja učim. Pijem kaficu iz najlepše šolje u kući. One za specijalne goste i reših da se volim. Da se volim najbolje i najviše što znam. Sa svim vrlinama i manama ( znamo već da niko nije savršen ). Ko će da me voli ako ja neću prvo da se volim sama. Ovu kafu ću da razvlačim, da se protežem i šapućem sebi kako sam lepa i posebna baš ovakva kakva jesam. I za prodavnicu ću se doterati. Svakoj baki komšinici uputiću kompliment i poželeti dobar dan. Možda je i ona kao moja baka iz radnje. Dok budem kuvala milioniti ručak hvaliću se. Nemojte se smejati već probajte i vi! Znate da od nas kreće sve. Ako smo nezadovoljne same sa sobom širimo negativnu energiju i tenzija u kući raste. Toliko je razloga da se volimo i ne treba ih potiskivati. Igrajte se sa sobom. Setite se kako se male devojčice igraju ispred ogledala. Budite danas ta slatka mala koja ste bili nekad. Samo… veoma je važno…da znate, da se jedino vi u tome možete sprećiti same. Niko drugi. Samo vi. To moja baka iz radnje nije znala. Sad drage moje moram da vas pozdravim. Odoh da spremam špagete. Nadam se da ne treba da vam napominjem da u kući špagete JA najviše VOLIM.
Špagete Karbonare
Suvi vrat iseckati na tanke ražnjiće.Špagete kuvati pet do osam minuta u slanoj vodi. Ubaciti ih kad voda proključa. Dok se špagete kuvaju u veću šerpu sipati malo ulja. Kad se zagreje dodati suvi vrat i pržiti dok ne porumeni. U to dodati pavlaku za kuvanje i kačkavalj, količina po želji (ja dodam 500 ml slatke pavlake i 200 g kačkavalja) i neprestano mešati dok se sve ne istopi i sjedini. Sve to sastaviti sa oceđenim špagetama i začiniti origanom. Posoliti po želji i dodati tri čena belog luka ako volite. Posuti parmenzanom.
Obavezno na kraju u sve to,dok je još toplo, dodati pet velikih kašika ljubavi ali na prvom mestu za sebe 😉 .
By Milena Marović
Kakva Vam je kafica - takav Vam je stav prema sebi
Dobar dan 🙂
Da vam šapnem…
Jedva sam čekala da vam ispričam. Imala sam temperaturu. Grip je uhvatio i mene. Sve nas je to iznenadilo. Obično sam ja bila ta koja je nosila šolje čaja, uzbrdo, nizbrdo kroz kuću…međutim sad su ga meni kuvali. Bila sam „dobra“. Ležala sam dole u prizemlju…da ne idu uzbrdo, da se ne muče… Malo se šalim ali nije baš ni daleko od istine. Mogu vam reći potraja taj grip sedam dana. Na kraju osetih još i zahvalnost što se odmorih i Boga mi ne skuvah čitava tri ručka. Da nije bilo onog bola u mišićima ja bih ovaj grip mogla nazvati i zimovanjem. Sneg pada. Vatrica pucketa. Čita se dobra knjiga, a na tv-u film „Siva sova“… a ukućani brižni. Ali kao što se uvek potkrade neko ali… tako i sad. Ja vam dragi moji odsustvovah sedam dana od društvenog života mog mesta. Nije mi baš bilo pravo. Treba to posle sve da se nadoknadi a vreme leti, dan kratak i zima je.
Medjutim kao što u nevolji i biva, pritrčaše meni moje vesele. Zvale su, brinule se, pitale i naravno javljale novosti. Hvala im. Prijatelji su tu kad je teško. Zahvaljujući njima ja nekako ostadoh u toku.
E sad dragi moji moram sa vama da podelim šta mi se nije svidelo…ali u poverenju.
Kroz sve te priče i novosti mojih drugarica provlačila se jedna nit koja mi je parala uši. Jedna od njih je spomenula: „Slušaj, videla sam Marinu. Popile smo kafu i smorila me je…“
Druga je pričala kako je pila kafu sa svekrvom ( majkom sina jedinca) i opet na kraju reče kako se smorila. Onda je došla treća sa pričom kako ujutro oči ne može da otvori a komšinica već zvoni. Zvoni ili na telefon ili na vrata zavisno od toga čiji je red kuvanja kafe. Žive u zgradi stan do stana pa se dobro poznaju. Zamislite eto kako je sad bilo meni. Od sve te temperature ja se još i zabrinuh. Kakve se to kafe piju? Zašto? Zbog čega? Popile ih a smorile se … bez veze…
KAKVE VI PIJETE KAFE??? RAZMISLITE…
Ne mislim baš na šećer i mleko.
Da li su kafice iz navike, običaja, trenda jer je IN u vašem gradu biti baš tu na jutarnjoj (pa ono kao “okine” se i TRENUTNI selfi”). Kakva je pa to kafica ako nisu svi videli gde ste je pili ???
Da li su kafice obaveze jer nalaže red da se ispoštuju (eto ona je kuvala juče danas moram ja).
Da li je to ona “čemerna” kafica života u zajednici koju morate da skuvate jer ste divna snajka ili ćerka a pritom i saslušate svu istoriju bolesti uže i šire familije i još tri ulice pride? Da li je to ona fina mirišljava, ljubavna kafica u tišini dva bića koja su na zajedničkom putovanju dugi niz godina?
Da li je to ona topla, jača, tiha,samo Vaša kojoj vi šapućete tajne, namere, planove i želje a ona vas sluša i bodri da razbuđeni krenete u novi dan .
Razmislite vesele/i moji … KAKVA VAM JE KAFICA-TAKAV VAM JE STAV PREMA SEBI … Zašto biste radili nešto ako vam se ne radi? Zašto bi to bile kafice moranja a ne opuštanja.
Ja bih ovde dragi moji postavila još pitanja ali žurim…nastavićemo sledeći put.
Sad „ hitno“ moram JA da kuvam čaj …
Da li od mog gripa ili od mog „zimovanja“ razboli se i suprug. Morao je da legne u krevet jer neće brzo proći ako se ne odleži … pa sećete se da sam i ja ležala sedam dana 😉
Skuvaću mu čaj od luka veoma je zdrav za kašalj. Probajte i vi …
Uzeti tri glavice crnog luka srednje veličine zajedno sa ljuskom. Oprati. Svaku iseći na četiri jednaka dela i kuvati u litar vode dok količina ne ispari na jednu trećinu. Kad je skuvano procediti i čaj, ohladiti i piti polako tokom dana u gutljajima. Zasladiti medom po želji.
By Milena Marović
Dan kad se pakuju koferi prošlosti
Dobar dan 🙂
Da vam šapnem…
Ja sam Vesela domaćica.Koračajući kroz život imala sam razne faze.Par godina posle porođaja,kad bih na ulici srela trudnicu iznenada bih zastala i ispustila uzdah.To bi vam bio onaj uzdah brige,neizvesnosti,nadanja,ponosa,sreće,ljubavi i odgovornosti.Poprilično me je sve to držalo.Negde do vremena kad su moja deca krenula u školu.Nekako sa prvim njihovim domaćim zadacima prošla je ta faza.Baš kad sam mislila da više te slučajne susrete neću primećivati nekako je iskrslo nešto drugo.Počela sam uzdisati kada vidim starije ljude.Bilo mi ih je nekako žao.Svi su me podsećali na moga tatu.Starijeg gospodina, koga kamen vremena i godina, spotiče a sjaj u oku ne izdaje.Trajala je ta faza i par godina posle tatine smrti.Nekako sam se oporavila.Shvatila životni točak i da voljeni ne umiru.Život je išao svojim ritmom.Živelo se.Radilo se.Kuvalo se.Deca su rasla.Na izgled sve je bilo normalno.Tako živeći normalno napunila sam četrdeset godina.
Shvatila sam da postoje dani kada je potrebno spakovati kofere prošlosti.Odložiti stare krpice,baciti prerasle cipelice koje su vas vodile nikuda i vrtele u krug.Postoje dani kada vam odraz u ogledalu kaže:stani,dosta je više,kreni dalje…možeš ti to…preseci,probaj,vredi…Postoje dani kada shvatiš da iako imaš četrdeset,pedeset ili šezdeset godina ne znači da si izgubila pravo na sebe i svoje snove…To što si majka,supruga,ćerka,snajka,tetka,ujna i strina,pa i dobra radnica,predusretljiva komšinica,uviđajna sugrađanka,voljena i željena ljubavnica ne znači ništa.Ne „tebi“,ne tvojoj duši ako nemaš one iskre u sebi.Mislim na onu iskru koja kad obaviš sve i svi negde odu,a ti ostaneš sama.
Na vama je dragi moji kada ćete izabrati vaš dan.
DANAS JE MOJ! Obuvam najlepše čizmice i svesno i odgovorno kreiram svoj put!
Želim da ostvarim svoje snove!
Tu sam i da vam šapnem da možete i Vi!
PA MI SMO SVE „ VESELE DOMAĆICE“
Hej,ja se sa vama zapričala a ručak…nisam ni počela.Da li ste vi?Ako niste podeliću sa vama moj današnji recep.Ja ću kuvati grašak.
-GRAŠAK-
Obezbediti grašak(ubrati,kupiti ili već kako se snadjete).
Izdinstati luk i šargarepu i obavezno u to ubaciti tri kašike ne ostvarenih snova (da isplivaju),dve kašike nadanja(da malo brže sve to porumeni) i jednu kašiku želja(da sve ispadne kako treba).
Kad se sve to dobro izdinstalo dodati grašak i naliti vodom da ogrezne.Posoliti po ukusu.
Na kraju napraviti zapršku sa 200 ml čiste bezuslovne ljubavi ( na prvom mestu za sebe 😉 ).
Probajte veoma je ukusno. Prijatno!!!
